Da li je stvaranje Jugoslavije bila greška Srbije, da li je zajednička država Južnih Slovena potpuno mrtva ili ipak živi u nekim oblicima i sferama i koliko je za raspad kriva međunarodna zajednica, a koliko domaći nacionalizam - neka su od pitanja na koja su odgovore ponudili učesnici veoma posećene tribine "Raspad Jugoslavije" u organizaciji Centra za jugoslovenske studije i Doma omladine Beograda, poslednjoj u nizu tribina "Sto godina Jugoslavije".
Jovo Bakić sa Odseka za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, osvrnuo se na sve glasnije teze da je stvaranje Jugoslavije bilo greška tadašnjih čelnika Srbije, podsetivši da je Srbija i pre stvaranja zajedničke države bila zemlja potpuno zavisna od velikih sila.
Bakić smatra da su i za stvaranje, i za nestajanje država ključni spoljni činioci i pita da li bi 1918. stvaranje Kraljevine SHS bilo moguće da velike sile nisu odlučile sa habsburško carstvo mora da nestane.
Takođe, kao jedan od faktora formiranje zajedničke države Južnih Slovena, Bakić navodi i to što je Nemačka bila poražena u Prvom svetskom ratu, pa se zbog toga nije više pitala šta joj odgovara, kao ni posle poraza u Drugom svetskom ratu, posle kojeg je formirana socijalistička Jugoslavija.
Uvek veliki kroje kapu malima
Međutim, posle pada Berlinskog zida i ponovnog ujedinjenja Nemačke, situacija se menja, a Bakić ukazuje na težnju Nemačke da Jugoslavija nestane i o želji jugoslovenskih naroda pod "nacionalističkim ludilom" da uzmu puške u ruke i okrenu se jedni pored drugih. Kao kontraprimer pominje današnju Švajcarsku, Belgiju ili Španiju u kojoj, i pored separatističkih težnji, niko ne želi da uzme oružje u ruke, ali ni Nemačka ne želi da se ta zemlja raspadne.
On citira aktuelnog predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koji je nedavno rekao da Srbi nisu shvatili da je pao Berlinski zid.
"Neki jesu. Vučić i drugi u Srbiji to nisu shvatili, a oni su odlučivali".
Podsetio je i na poruku tadašnjeg predsednika Sjedinjenih Država Džordža Buša starijeg, da SAD podržavaju restauraciju javnih sloboda u SFRJ, kapitalističke privrede i vladu Ante Markovića. Tu poruku, smatra Bakić, u Srbiji nisu želeli da čuju, a tadašnje rukovodstvo pod Slobodanom Miloševićem otvoreno je poručivalo da ne žele kapitalističku Jugoslaviju.
Igor Štiks sa Fakulteta za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum rekao je da je Jugoslavija u političkom smislu "mrtva i sahranjena", ali da se nije raspala kada je reč o pitanju političke kulture i jezika.
"Vesti se i dalje međusobno prenose. Ne vidim da su se u Hrvatskoj okrenuli tradicionalnim prijateljima i da sada prenose svaku vest šta se događa u Budimpešti", primećuje Štiks.
Tvrdi da je jugonostalgija pretežno žal za socijalizmom, ali primećuje da ona nije stvorila ni jedan politički pokret koji bi se otvoreno zalagao za restauraciju zajedničke države.
Uz podsećanje da se Jugoslavija raspala na najgori mogući način, uz 130.000 mrtvih, Štiks primećuje da novostvorene granice ipak imaju efekta. Dodaje i da je Jugoslavija bila mala zemlja i u tom smislu provincijalna u poređenju sa velikim zemljama, a da su novonastale zemlje tek "strašno provincijalne". Zato će se ideji Jugoslovenstva na ovim prostorima stalno vraćati, procenjuje Štiks.
Kada je zapravo počeo raspad?
Vladimir Petrović iz Instituta za savremenu istoriju smatra da je kriza jugoslovenstva počela još 1968. godine, kao kriza mašte. Sistem je tada raskinuo sa liberalizmom i liberalima, na to se nakalemila sistemska kriza, pa na to ekonomska kriza koja je bila svetska, a posle smrti Josipa Broza i kriza autoriteta. Raspad zemlje je, prema Petroviću, počeo raspadom Saveza komunista Jugoslavije, odnosno prekidom XIV kongresa, koji je "svima odgovarao" i posle kojeg je "savezni nivo potpuno bio delegitimisan".
Petrović ostavlja dva moguća događaja kao trenutak nestanka Jugoslavije - odluku Predsedništva SFRJ da se vojska povuče iz Slovenije iz jula 1991, ali i oktobar iste godine, kada je Predsedništvo SFRJ počelo da donosi odluke u krnjem, prepolovljenom sastavu pošto su ga napustili predstavnici Slovenije, Hrvatske i Makedonije, što je nazvao vrstom državnog udara.
