Kina je jedan od glavnih spoljnopolitičkih i ekonomskih aktera u Srbiji, dominantni kreditor za izgradnju svih većih putnih pravaca, kupac partner u oblasti tehnologije i izgradnje 5G mreže. Odnosi Beograda i Pekinga poslednjih godina su u usponu, ocenili su učesnici onlajn debate "Srbija na kineskom putu" u organizaciji fondacije Fridrih Ebert, ali ključna pitanja su čiji su interesi u tim odnosima više zadovoljeni, da li je Srbija dobro ispregovarala svoju poziciju i da li će, u potencijalnoj situaciji da mora da bira između Kine i Zapada, uopšte imati prostora da se opredeli?
Beograd i Peking od 2009. godine imaju Sporazum o strateškom partnerstvu, a od 2016. i Sporazum o sveobuhvatnom strateškom partnerstvu. Kineske kompanije vlasnici su RTB Bor i železare u Smederevu, a dve zemlje imaju potpisane i sporazume o saradnji u oblasti infrastukture, o modernizaciji železnice. Srbija je deo kineske inciijative Pojas i put. A šta je Beograd navelo na put kineskog novca? Uglavnom to što drugi nisu hteli da ulažu, kažu učensici debate.
Igor Novaković iz Centra za međunarodne i bezbednosne poslove ISAC ocenjuje da je Srbiju ka Kini ponukalo to što od 2005. godine ima “hroničan nedostatak stranih direktnih investicija”. Sa tim je saglasan i Dušan Proroković sa Fakulteta za diplomatiju i bezbednost.
“Sa jedne strane, imali smo hroničan nedostatak direktnih stranih investicija, kao i vizija, imali smo i krizu u Grčkoj koja je pokazala da oslanjanje na međunarodne finansijske institucije može da košta...Inicijativa Pojas i put je pala na plodno tle dobrih političkih odnosa i dala rezultat.“
Stefan Vladisavljev iz Beogradskog fonda za političku izuzetnost naglašava da ipak treba razlikovati strane direktne investicije i kredite – koji su dominantni u slučaju kineskog novca u Srbiji.
„Moramo znati da to nisu kineske investicije, to su naši novci, to su krediti koje uzimamo po kamatnim stopama i unajmimo kinesku kompaniju da nam uradi posao. Drugo, da stavimo u perspektivu odnosa sa drugim partnerima: Kina, iako je u usponu, daleko je od toga da se može nazvati najvećim ekonomskim partnerom, iako se približava tome.“
Vladisavljev smatra i da Srbija nije u situaciji da upadne u „dužničko ropstvo“ prema Kini kao što se dešavalo u regionu, odnosno u Crnoj Gori koja je Kini dužna skoro milijardu dolara za izgradnju deonice autoputa Bar Boljare.
Sporni aspekt kineskih investicija u železaru Smederevo i RTB Bor je lošija zaštita životne sredine, ali to nije odgovornost samo kineskih investitora, već i domaćih institucija, saglasni su analitičari.
„Največi izvoznik iz Srbije je upravo Ziđin, bivši ministar (trgovine Rasim) Ljajić se 2020. hvalio da je naš izvoz u Kinu skočio za 200 procenata, glavni udeo u tome ima bakar. Kineski partner koji je privatizovao RTB Bor ima jako veliku dobit, i sa tog stanovišta treba gledati – oni imaju interes i profit, a treba da poštuju naše zakone“, kaže Igor Novaković.
„Problem je i nefunkcionisanje institucija, reke se guraju u cevi, seku se šume, ovde institucije ne rade svoj posao. Mi smo duboko deinstitucionalizovana zemlja i potpuno je logično da se sada pojavljuje Rio Tinto koji traži iste uslove, ako mogu Kinezi, zašto ne može Rio Tinto“, napominje Proroković.
5G mreža – Srbija između „čekića i nakovnja“
Kina nije protiv članstva Srbije u EU, naprotiv, to bi joj omogućilo lakši prodor na evropsko tržište, smatraju učesnici debate. Činjenica je, međutim, da se način poslovanja sa Kinom suprotstavlja određenim pravilima EU. Potencijalno mogu da budu ugroženi i pregovori o članstvu Srbije u EU zbog neusklađivanja spoljne politike po pitanjima osetljivim za Kinu, poput prava manjinskih Ujgura u provinciji Šinđijang ili odnosa prema Hong Kongu. Tesna saradnja sa Kinom može potencijalno da bude i trn u oku za SAD.
Srbija sa Kinom ima razvijenu saradnju i u oblasti digitalizacije. Peking je strateški partner u izgradnji 5G mreže preko kompanije Huavej, a istovremeno se Srbija potpisom na Vašingtonski sporazum obavezala da će ograničiti učešće „nepouzdanih dobavljača“ u izgradnji 5G mreže.
Stefan Vladisavljev podseća da je 5G mreža trebalo da dođe početkom 2020, pa je to usporeno zbog pandemije, a u septembru je potpisan Vašingtonski sporazum.
„Simbolika Vašingtonskog sporazuma je kako se Srbija ponaša između čekića i nakovnja. Došli smo u situaciju da odlažemo implementiranje 5G mreže u Srbiji, pokušaću da parafraziram, zbog opredeljivanja ekonomskih sredstava za borbu protiv pandemije i zato što građanima Srbije 5G mreža ne treba. Dakle, to je bilo opravdanje zbog čega smo odustali od 5G mreže, ali očigledno je da se radilo o pritiscima sa vašingtonske strane da se ograniči učešće Huaveja, a onda i u potpunosti ukloni postojeća infrastruktura koju Huavej ima u Srbiji. Što bi, osim političkih posledica, takođe koštalo „boga oca“. Ekonomski razlozi su opravdanje zašto mnoge evropske zemlje nisu ograničile učešće Huaveja i ZTE, i drugih kineskih kompanija i nemate za sada uniformni način delovanja u EU, u smislu ograničavanja učešća „nepouzdanih dobavljača“.
Dušan Proroković dodaje da je Huavej u posao sa nadzornim kamerama, koje su kritikovane zbog ugrožavanja privatnosti građana, uložio milione evra i da „ne vidi kako se to može zaustaviti“.
Dokle se može sedeti na četiri stolice?
Spoljna politika „četiri stuba – EU, Kine, SAD i Rusije“ i dalje je aktuelna, uprkos povremenim upozorenjima iz EU da pojedini potezi Beograda nisu u skladu sa obavezama koje treba da ispuni zemlja kandidat za članstvo.
Igor Novaković naglašava da se, ako zemlja ide ka EU, odnosi sa Kinom mogu imati dugoročne posledice na to. Dušan Proroković kaže da se ne mora voditi politika „ili-ili“ u smislu okretanja Istoku ili Zapadu, već da je moguće održavati odnose sa svima, osim u slučaju da se odnosi Kine i Zapada značajno pogoršaju. Ivona Lađevac iz Instituta za međunarodnu politiku ocenjuje da je „Kina prerasla Aziju i došla u Evropu da tu ostane“ i da Srbija, u takvoj situaciji, ima slobodu da sarađuje sa svima.
Stefan Vladisavljev zaključuje da je Srbija finansijski čvrsto vezana za Kinu i da nema izbor da se „okrene i ode“.
„Ne znam koliko je pametno zamerati se nekome kome dugujete 7 milijardi dolara. Mi imamo potpisane sporazume koji će dolaziti na naplatu u narednih 15, 20 godina s obzirom na grejs period i period otplate. Mi ne možemo tek tako da povučemo ručnu, okrenemo se na drugu stranu i odemo, novac će morati biti vraćen i dokle god je ta linija prisutna kod nas, Kina će biti akter i moraćemo da sačuvamo odnos barem finansijski, zbog dogovora kojima smo uslovljeni, dok ne otplatimo ono što smo potpisali“.
