Nedostatak ljudskih resursa, stalni pritisci i finansijska održivost, glavni su problemi profesionalnih srpskih medija na Kosovu, kaže u intervjuu za Glas Amerike urednica portala Kossev Tatjana Lazarević. Kao urednica Kossev-a, ona je u poslednjih deset godina dobila brojne nagrade i priznanja, a jedna od poslednjih nosi naziv „Ambasadorova nagrada za hrabru ženu“, koju joj je uručio ambasador SAD na Kosovu Džefri Hovenijer.
Novinarka Tatjana Lazarević glavna je urednica portala „Kossev“, sa sedištem u Severnoj Mitrovici, koji je osnovan početkom 2014. godine. Pre toga radila je za nekoliko lokalnih i regionalnih medija gde, kako navodi, uglavnom nije pronalazila sebe.
„Ako izuzmem 'Observatorijum Balkani', regionalni italijanski portal za koji sam nekoliko godina radila, dakle sa tim izuzetkom, u svim ostalim našim agencijama i medijima pre bih otišla nego što bih ostala. I to je nekako bilo obostrano - i ja i uredništvo. Iz svih tih, nije to bilo mnogo medija, ali iz tih redakcija ili medija sam izlazila zato što to nije bilo novinarstvo kakvo sam zamišljala. Jednostavno tu se nije negovalo novinarstvo, već zapravo apsolutna poslušnost uredništvu, a uredništvo pod poslušnošću vlasti“.
Portal "Kossev", koji uređuje skoro 10 godina je, prema njenim rečima, kao i brojni drugi mediji na Kosovu, finansijski zavisan, ali je - kako tvrdi - u uređivačkom smislu potpuno nezavisan.
„Imali smo tu, neću samo da kažem sreću, već zapravo i privilegiju da naši donatori, a to su isključivo međunarodni fondovi sada već deseta godina, nikada nam se nije desilo da su nas na bilo koji način uslovili ili da su se umešali u uredničku politiku na bilo koji način. Naravno postoje neka pravila kada se podnosi projekat, ali to su neke vrednosti koje i mi baštinimo, a to je sloboda reči, doprinos demokratiji, pridržavanje profesionalnih standarda i rad isključivo u interesu javnosti. Tako da u tom smislu to su vrednostni koje smo do sada delili sa programima kroz koje smo dobijali podršku“.
Lazarevićeva je proteklih godina dobila brojne nagrade i priznanja za svoj, kao i rad portala koji uređuje. Pre tri meseca dobila je francuski orden viteza Nacionalnog reda za zasluge, koji joj je u ime predsednika Francuske uručio ambasador ove države u Prištini Olivije Gero, a pre dve nedelje i priznanje “Ambasadorova nagrada za hrabru ženu“, koju joj je uručio ambasador SAD na Kosovu Džefri Hovenijer.
„Za mene je posebno značajno kod ovih nagrada i priznanja to što, pre svega razumem da je to priznanje ne samo meni lično nego i mojoj redakciji, ali posebno našoj profesiji i rekla bih medijima koji izveštavaju na srpskom jeziku ovde na Kosovu. Mislim pre svega na one medije koji se trude da se pridržavaju profesionalnih standarda, da urednički budu nezavisni, a koji postoje i funkcionišu u jako teškim okolnostima“.
U teškim okolnostima radi i portal na čijem čelu. Posebno je, kaže, to bilo na samom početku.
„To su bile prve godine našeg rada i imali smo fizičke napade - pucalo se na redakciju, zapaljen je auto, u nekoliko navrata na naše novinare fizički je nasrtano. Imali smo tu neku vrstu 'mekog pritiska', uključujući i to da smo dobijali konstruktivne poruke o potrebi da se sarađuje sa predstavnicima vlasti, preko tzv. zajedničkog prijatelja, koji je u nekom trenutku postao ministar i koji je poslednju rečenicu u tom prijateljskom razgovoru izgovorio napuštajući naše prostorije – 'u redu, ali biće vam teško da radite u narednom periodu'. Takve vrste pritiska.
Onda takođe bile su upućivane pretnje u jednom navratu direktno mojoj porodici. Imali smo hakerske napade i imali smo neku, mislim da se to možda i trenutno dešava, doduše pratim situaciju, u par navrata se pokreće kampanja što preko društvenih mreža, što preko javnih ličnosti, da li su to ljudi iz medija ili predstavnici vlasti za koje postoji imidž u javnosti da se koriste kao gosti u medijima pod kontrolom vlasti u kojima se targetira neki specifičan medij ili neka druga javna ličnost, gde nas targetiraju. Da to prevedem – nacrta nam se meta na čelo, pa se pokrene kampanja preko društvenih mreža, preko takozvanih propatriotskih stranica u kojima se optužujemo za izdaju, za saradnju sa okupatorom, za anti-državne, anti-spske poteze“.
Protiv negativnih kampanja novinari Kosseva se, prema rečima Tatjane Lazarević, bore pre svega profesionalnim radom.
„To smo često doduše uspevali da sasečemo u korenu kada bi se prokrenula ta čitava kampanja. Prijavljivali, radili što je do nas, radi naše bezbednosti. Prijavljivali Odeljenju za visokotehnološki kriminal u Beogradu. Bilo je par slučajeva gde su i procesuirani. Javno se obraćala kroz uredničke intervencije kao što je recimo bila situacija pre nekoliko godina, gde je sam predsednik Vučić krenuo sa prozivkama, ne spominjući konkretno ime našeg portala, ali više nego očigledno da je bila u toku neka vrsta kampanje“.
Komentarišući sve češće termine „opozicioni“ i „prorežimski“ mediji, Lazarevićeva navodi da nema ništa protiv takvih medija, ali smatra da to nema nikakve veze sa novinarskom profesijom.
„Mi nismo opozicioni medij, nismo režimski medij, mi smo medij za koji verujem da radi profesionalno. Pritom, ja ne spadam u onu grupu novinara koji osporavaju bilo režimske medije, bilo opozicione medije. Smatram da medijske redakcije i mediji, i naravno konzumenti tih vesti, imaju slobodu da izaberu koji mediji će da prate, a pre svega imaju slobodu da osnuju medije. Da li su to opozicioni, da li su to pozicioni, da li su to tabloidi, ili propagandna glasila, ja zaista spadam u onu grupu novinara koji bi dozvolio apsolutnu liberalizaciju tog medijskog tržišta i u potpunosti u vrednosnom smislu to podržavam i mislim da su svi takvi mediji korisni. Drugo je pitanje da li su to novinari i da li su to novinarske redakcije. To je potpuno drugo pitanje, ja sam tu restriktivnija, smatram da je novinar, a naročito ako kažemo profesionalni novinar, onaj koji radi isključivo u interesu javnosti i koji je otporan na pritiske“.
Lazarevićeva smatra da su beogradski i prištinski - albanski mediji, često subjektivni kad su u pitanju odnosi Srba i Albanaca i Beograda i Prištine i da značajnu ulogu u toj, kako je navela, „kulminaciji ratnog narativa“ imaju mnogi srpski mediji na Kosovu.
„Jedan narativ koji dolazi iz Beograda koji Srbe, srpsku javnost, srpsku stvar i tako dalje prikazuje kao ultimativno dobro i bezgrešno nasuprot čemu se nalazi ono drugo ultimativno zlo, a to su Albanci, Priština, kosovske vlasti i tako dalje. Međutim, s druge strane imamo potpuno obrnutu sliku kada je upitanju medijski prostor na albanskom jeziku sa Kosova gde se sve što dolazi iz Srbije, sve što ima prefiks Srb, sve što Srbija radi, a u taj paket idu i Srbi sa Kosova često, prikazuje kao simbol zla, svega negativnog, glavni destabilizujući faktor za pozitivno, dobro, ispravno Kosovo i s druge strane da sve što je albansko, kosovsko se prikazuje kao supremaciono dobro u odnosu na sve ostalo.
Između toga imate medije na srpskom jeziku na Kosovu. Ja mislim da nisam pristrasna, pošto dugo analiziram tu medijsku scenu i čini mi se da mogu objektivno da procenim, iako ja pripadam ovom malom medijskom tržištu na srpskom jeziku, čini mi se da je to što su se Srbi našli izmešu čekića i nakovnja, između Beograda i Prištine i nalaze se više od 24 godine, da je to donelo i nešto dobro, a to je da budu svesni različitih realnosti, u najmanju ruku dve realnosti, da mogu da razumeju i poziciju iz Beograda i poziciju iz Prištine i da i te kako mogu da osvetle upravo težak položaj u kojem se nalaze i Srbi. Čini mi se da su mediji na tom jeziku, to malo što nas ima, a možda i ne malo u odnosnu na stvarne potencijale i urušene kapacitete samog srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, da je ta medijska scena na srpskom jeziku na Kosovu prilično živahna i da uprkos objektivnim problemima koje imamo i pre svega malim ljudskim resursima i potencijalima, mi dajemo značajan profesionalni doprinos javnosti u odgovoru na pitanje - šta se pobogu ovde događa“.
I pored brojnih problema sa kojima se Kossev, ali i mnogi drugi mediji koji izveštavaju na srpskom jeziku na Kosovu suočavaju, dva su prema rečima Lazarevićeve najvažnija, kad je u pitanju njihov opstanak.
„Dva ozbiljna problema su nedostatak ljudskih resursa i težak položaj u kojem se nalaze mediji, uključujući finansije. I dok s jedne strane postoje periodi gde nezavisne redakcije koje se projektno finansiraju nemaju u tom smislu finansijskih izazova, trenutno, to nije dugoročno rešenje s obzirom na nestabilnost, na neuređenost, na izostanak institucionalne finansijske podrške i tako dalje, i gde finansiranje medija isključivo zavisi od programa međunarodnih donatora“.
Gla Amerike: Ako to stane?
„Ako to stane ne postoji šansa da opstanu mediji. Ja nisam od onih koji veruje da samo dobra volja može jedan ozbiljan mediji da održi, tu može da opstane pojedinac, ali da profesionalna redakcija može da funkcioniše važno je da redakcija, da novinari budu, ne mogu da kažem finansijski situirani, ali da ne usmeravaju brigu kada je u pitanju njihova finansijska održivost, da bi mogli zapravo da se bave stvarnim izazovima, a to su pritisci, potraga za istinom, na kraju medijsko opismenjavanje javnosti. Sve na Kosovu ne ide u prilog lakog funkcionisanja novinara u srpskim redakcijama na Kosovu. Pritisci su sa svih strana, pritisak je i sama kultura izbegavanja odgovora od strane javnosti. Dok javnost čeka na naše vesti, istovremeno će građani vrlo retko biti otvoreni da kažu šta misle, da pruže odgovore. Očekuju da zapravo njihove brige rešavaju mediji i u tom smislu pritisak je i sama ta medijska pismenost koja je na nižem nivou kada su u pitanju konzumenti naših vesti. Da ne govorim o pritiscima koje doživljavamo kada su u pitanju vlasti i u Prištini i u Beogradu, naravno svako sa svojim specifičnostima kad je upitanju lokalna vlast“.
Ipak, navodi da novinarstvo na Kosovu i pored svih navedenih izazova ima posebnu draž.
„Svaki dan koji je ispunjen konkretnim radom za mene je uspeo dan. Najvažnije mi je kad se dan završi i kad se ode na počinak da imam osećaj mira, ne samo što sam tog dana radila i imala rezultat, nego što verujem da sam uradila nešto na korist sopstvene zajednice ili javnosti za koju radimo. To je meni najvažnije“, rekla je u intervjuu za Glas Amerike urednica portala Kossev Tatjana Lazarević.
Pored portala Kossev koji je osnovala NVO „Centar za razvoj zajednica“ sa sedištem u Severnoj Mitrovici, na Kosovu postoji još tridesetak medija koji izveštavaju na srpskom jeziku. Većina tih medija godinama opstaje isključivo kroz projektno finansiranje, a nekoliko se finansira iz budžeta Vlade Srbije i Vlade Kosova.
