Treći je dan ruske invazije na Ukrajinu, a glavni grad Kijev je postao ratna zona brže nego što sam mogla da zamislim.
Pre samo nedelju dana, moderne prodavnice i kafići bili su puni kupaca i porodica. Barovi i restorani radili su do kasno u noć, dok su gosti šetali ulicama, pili i plesali na putu kući.
Sada su skoro sve prodavnice zatvorene, a odjednom su podignuti punktovi od guma, cigala i drugih predmeta. Vojnici i drugi naoružani muškarci hodaju ulicama. Mnogi civili čekaju u redovima ispred samoposluga ili vuku kofere po gradu, tražeći izlaz iz njega.
Ispred nekih benzinskih pumpi su dugi redovi automobila, ali do popodneva, oni nestanu. Pumpe ili ostaju bez benzina ili su prosto zatvorene. Danas nije bezbedno biti na ulicama.
Celog jutra, bombe su se čule nadomak grada, a povremena pucnjava odjekivala u nekim delovima. Oko 11 sati prepodne, novinari su se okupili fotografišući stambenu zgradu koja je pogođena projektilom za vreme neke vrste sukoba, sa rupom koja zjapi na mestu tri sprata.
Zvuk za koji su neki mislili da je artiljerijska paljba a drugi da potiče iz vazduha bio je dovoljno glasan da većina novinara potraži utočište u jednom od obližnjih podzemnih tunela u Kijevu.
Kada je buka utihnula, Aleks, naš prevodilac rođen u ovom delu Kijeva, priča nnam kako je besan. O ruskoj invaziji se govorilo nedeljama, ali je sve delovalo kao zastrašivanje i politikanstvo.
“A sada se ovo događa širom Ukrajine", kaže. "Definintivno nismo to očekivali."
Civili se pripremaju
Čujemo da su punktovi na ulasku u Kijev prepuni ljudi a na putevima koji vode ka granici već danima vlada ogromna gužva i zastoj. Međutim, unutar grada, malobrojni automobili jure ulicama, sve dok ne stignemo do stadiona koji je prepun automobila - i muškaraca.
Ulazimo na parking, gde muškarac sa puškom daje rukom znak prijatelju koji ulazi u automobil da može da krene. Ostali u gomili čekaju. To je depo sa oružjem za civile koji su spremni da se uključe u borbu.
Prilazimo zgradi ispred koje čekaju desetine muškaraca, a novinarka koja izlazi iz nje kaže da nam je potrebna neka vrsta specijalne dozvole da bismo ušli sa kamerama. Mnogi nas gledaju, i postaje jasno da nismo dobrodošli.
Dok se brzo vraćamo u svoje automobile, Igor, naš vozač, kaže nam šta je problem koristeći Gugl prevod na svom telefonu. “Misle da ste špijuni", glasi njegova poruka.
U kolima, Jan Bočat, naš snimatelj, pokazuje mi materijal koji je snimio na mestu gde smo se prethodno zaustavili dok sam ja pisala svoj tekst. To je bunker, u kome muškarci i žene prave Molotovljeve koktele.
Mlada žena sa bordo maramom i smeđom kosom skupljenom u konjski rep ubacuje parčiće stirofora u flaše, veselo ćaskajući sa Janom.
“To su flaše od vina ili limunade koje smo prikupili u komšiluku", objašnjava. "Doneli smo ih ovde... da uradimo to što treba."
Policijski čas
Dok jurimo skoro praznim ulicama ka svom hotelu, Igor kaže da moramo da napunimo kola benzinom, i to uskoro.
Juče smo videli nemoguće duge redove ispred nekih pumpi. Ali danas, ne možemo da nađemo nijedan red, samo prazne stanice.
Na zadnjem sedištu, kolega i ja razmatramo - da li da iskoristimo preostali benzin da se odvezemo do stanice za koju verujemo da je otvorena? Ili ga koristimo da se vratimo u hotel dok atmosfera u gradu postaje sve napetija.
Prolazimo pored vojnika koji čuvaju prazne i zatvorene mostove, a zatim kroz jedno naselje u kome se čuje pucnjava. Naoružani policajac stoji na sred ulice i brzo donosimo odluku. Koristeći preostali benzin, vratićemo se u hotel i onda ćemo smisliti šta ćemo dalje.
Dok se vraćamo nazad, Jan vidi na internetu da policijski čas počinje u 5 popodne. Ubrzo posle toga, u lokalnoj grupi Whatsapp saznajemo da će policijski čas trajati do 8 sati ujutru u ponedeljak.
U hotelu, naručujemo kafu iz bara, od jednog od zaposlenih u hotelu koji još radi. Svi koji rade ovde sada i žive ovde, a mnogi su doveli i svoje porodice. Blizu liftova zalepljena su upustva kako se stiže do skloništa, otkucana na engleskom i ukrajinskom jeziku.
Baš kao i ulice Kijeva, i hotel izgleda kao da je preko noći prešao u ratno izdanje.
“Hrana je oružje, ne traćite je", piše na znaku na ulazu u restoran, gde se gosti pozivaju da pojedu sve što naruče. Znak je uramljen i odštampan na papiru sa logotipom hotela. "Hvala na razumevanju ideala ratne štedljivosti".
