Više od trideset godina, ruski istoričar Anatolij Razumov radi na identifikaciji žrtava čistki Josifa Staljina.
"Nismo ljudi ako nemamo sećanje", kaže on.
Dok se energično kreće po svojoj prepunoj kancelariji, sa policama od poda do plafona, i gomilama papira na sve strane, uverava novinare Glasa Amerike:
"Ova soba je dobro organizovana, sve što mi treba mogu da brzo nađem."
Kancelarija Razumova, koja se može naći na kraju niza uskih hodnika i vijugavih stepenica u Narodnoj biblioteci Rusije u Sankt Peterburgu, prva je linija fronta u borbi koja se vodi oko istorije i hronike komunističke prošlosti.
Brisanje Staljinovih zločina
Postepena rehabilitacija sovjetskog diktatora Josifa Staljina odvija se u Rusiji od kako je na vlast došao Vladimir Putin. Uporedo sa njom, ponovo se dižu spomenici Staljinu, a zvaničnicima više nije neprijatno da okače portrete sovjetskog diktatora.
Iza Razumova nalaze se redovi knjiga u crvenim koricama, rezultat kolektivnog istraživanja koje je predvodio da bi imenovao ubijene u Staljinovoj Velikoj čistki. Žrtve su likvidirane metkom u potiljak, ako su imale sreće, ili su umirale, izmučene glađu i hladnoćom u kampovima za prinudni rad, gde su takozvani "državni neprijatelji" zatvarani da "grade socijalizam."
Knjige, kojima se svakodnevno dodaju novi podaci, takođe sadrže imena ljudi stradalih u nacističkoj opsadi Lenjingrada, grada koji je posle pada Sovjetskog Saveza ponovo nazvan Sankt Peterburg.
"Evo spiska iz opsade. Imamo više od 900.000 imena ljudi koji su prošli kroz opsadu", kaže čovek koji je postao knjigovođa terora.
Istraživanje i dalje traje, da bi se popisao bilans žrtava komunističkih čistki i opsade Lenjingrada - imena muškaraca, žena i dece, čiji je život brutalno prekinut.
Smelost sećanja
“Radim ovaj posao svakog dana", kaže istoričar i dodaje:
"Moramo da se sećamo. Radimo za ljude koji žele da znaju i za one koji će želeti da znaju jednog dana".
Kremlj ne želi da zna. Sam čin sećanja sada izaziva neodobravanje vlasti pod predsednikom Putinom, i smatra se nepatriotskim, kao čin pete kolone koji ide u prilog samo zapadnim neprijateljima.
Ključni okršaj u bici za istoriju usredsređen je na masovnu grobnicu u Sandarmoku, blizu granice sa Finskom, gde su prema rečima Razumova i drugih istoričara Gulaga poklopani ostaci više od 6.241 žrtve Staljinove Velike čistke, ubijene u periodu između 1937. i 1938. godine. Istoričari svoje tvrdnje baziraju na terenskom radu i dokumentima iz arhiva tajne policije, među kojima su i svedočanstva izvršilaca pogubljenja, koji su posle i sami ubijeni.
Krivi su Finci
U avgustu, organizacija zvana Rusko vojno-istorijsko društvo (RVIO) pod pokroviteljstvom Kremlja organizovala je kratko iskopavanje ostataka na toj loikaciji, s ciljem da dokaže da u Sandarmoku nisu zakopane samo Staljilnove žrtve. Predstavnici RVIO kažu da su neki možda bili sovjetski vojnici koje su ili ubili Finci dok je teritorija bila pod njihovom okupacijom 1942-1944. ili su umrli u finskom zarobljeništvu.
Tim forenzičara istakao je da nije došao da bi ponovo pisao istoriju i da su samo ispitivali hipotezu da je, budući da su Finci u blizini držali sovjetske zarobljenike, sasvim moguće da su koristili istu grobnicu. Međutim, na konferenciji za novinare u Sandarmoku, Sergej Barinov, šef tima, pokazao je zvanično pismo Ministarstva kulture u kojem je pozvano na iskopavanje.
Za vreme konferencije za novinare, jedan posmatrač iz organizacije za ljudska prava "Memorijal" posvećene dokumentovanju čistki iz sovjetske ere, istrgnuo je pismo Barinovu iz ruke. U njemu, Ministarstvo kulture se žali da Sandarmok "šteti međunarodnom ugledu Rusije."
Teoriju da su sovjetski ratni zarobljenici možda zakopani u Sandarmoku prvo je izneo Sergej Verigin, direktor Instituta za istoriju na Državnom univerziitetu Petrozavodska. On kaže da ne pokušava da porekne da su Staljinove žrtve zakopane na tom mestu, ali kaže da je njegova hipoteza razumna, uprkos tome što za nju nema nikakvih dokumentarnih dokaza.
“Ne pokušavam da uradim reviziju istorije Sandarmoka, kako me neki ruski liberalno-demokratski mediji optužuju", kaže Verigin za Glas Amerike. "Moja teorija je da su sovjetski ratni zarobljenici finske okupacije možda takođe pokopani tamo, iako postoje sumnje i u ukupan broj pokopanih u toj grobnici", dodaje.
U avgustu, Finska nacionalna arhiva objavila je šturo saopštenje u kojem se odbacuje hipoteza RVIO-a. “Finska je otvorila svoje materijale koji se odnose na sovjetske ratne zarobljenike. Ti arhivski izvori pokazuju da sovjetski ratni zarobljenici nisu pokopani u Sandarmoku", saopštila je arhiva.
U svojoj kancelariji na univerzietu, u kojoj nema knjiga niti papira, Verigin kaže da se veći deo bitke za istoriju svodi na istoričare Gulaga koji žele da upotrebe kritike Staljinove ere protiv Putina. "Oni svoje kritike prenose na savremenu Rusiju, na Putina", kaže.
Razumov i drugi istoričari Gulaga, pak, kažu, da Rusko vojno-istorijsko društvo pokušava da zamuti istoriju Sandarmoka, pokušavajući da krivicu za jame podeli sa Finskom.
Bitka za istinu
Sukobi oko istorije će se verovatno pojačavati. Razumov kaže da je istraživanje Velike čistke, poznate i pod nazivom Veliki teror, oduvek bilo teško, čak i za vreme Mihaila Gorbačova i Borisa Jeljcina, Putinovog prethodnika.
Godinu 1997. identifikuje kao početak kraja popuštanja, kada se govori o istoriji Velike čistke. U svom predsedničkom ukazu, Jeljcin je 1997. proglasio "godinom pomirenja". Posle 1997, tema je trebalo da polako utihne. Što se vlasti tiče, na tu priču je stavljena tačka", kaže Razumov.
Ironično, 1997. je bila godina kada je njegov dobar prijatelj i kolega, istoričar Staljinove ere Juri Dmitrijev, kroz arhivsko istraživanje i iskopavanja, otkrio masovnu grobnicu u Sandarmoku, i još jednu u mestu Krasni Bor, u predgrađu Petrozavodska, glavnog grada ruske republike Karelije. Dmitrijev je već treću godinu u zatvoru i čeka suđenje po optužnici za seksualni napad na maloletnicu, optužnici za koju njegova porodica, prijatelji i kolege tvrde da je lažna.
“Sreća je što su te lokacije otkrivene 1997. Danas, to ne bi moglo da se desi", kaže Razumov.
Pristup državnim arhivama je postao znatno teži - a često nemoguć. Istoričar kaže da od Boljševičke revolucije 1917, u razmišljanju vlasti u Kremlju postoje neke konstante - "strah od naroda, strah od istine, i strah od slobodne diskusije."
“Čiju himnu koristimo sada? Koristimo himnu Sovjetskog Saveza, a ne Rusije. Na Crvenom trgu, u Kremlju, ljudi odgovorni za sve te zločine, od Lenjinovog terora do Staljinovog još većeg terora, poštuju se i slave", lamentira istoričar.
Istorija ne bi smela da se prepravlja zato što je to politički pogodno, jer "zločini potiču iz izgovora", poručuje Razumov, dok iz tesnog hodnika izlazi na svež vazduh.
