U Hrvatskoj je 5. avgusta proslavljen Dan pobede i domovinske zahvalnosti, dok su u Srbiji i Republici Srpskoj održani parastosi za stradale i prognane Srbe povodom 25. godišnjice operacije „Oluja“. Već četvrt veka se tenzije između dve zemlje, uoči "Oluje", tradicionalno povećavaju.
"Problem je u tome što mi, obe države, imamo političke stranke, koje su i devedesetih godina bile na vlasti, koje plivaju na populizmu i nacionalizmu", kaže za Glas Amerike Aleksandar Popov iz Centra za regionalizam.
U Srbiji je državna ceremonija održana u Sremskoj Rači uz poruku da se tragedija ne slavi.
Na hrvatskoj proslavi u Kninu ove godine je bio prisutan i potpredsednik hrvatske vlade iz Samostalne demokratske srpske stranke (SDSS) Boris Milošević.
"Činjenica da je srpska stranka vladajuća u Hrvatskoj, da je jedan predstavnik srpske stranke potpredsednik hrvartske vlade i da onda odlazi u Knin, te činjenice će itekako poboljšati hrvatsko-srpske odnose u Hrvatskoj i pogoršati odnose između Hrvatske i Srbije jer je Aleksandar Vučić izgubio iz ruku konce kojima je mislio da vuče poteze ne samo u Srbiji i Republici Srpskoj, nego i u Hrvatskoj", kaže za Glas Amerike istoričar iz Zagreba Hrvoje Klasić.
Aleksandar Popov kaže da je dolazak Miloševića u Knin važna promena, ali napominje da nije dobro to što je hrvatski predsednik Zoran Milanović veče pred proslavu odlikovao neke generale koji su učestvovali u "Oluji".
"To nije dobra poruka jednostavno, ne ide jedno sa drugim. Mogla je da bude jedna poruka pomirenja, ali ovo kvari celu priču".
Gestovi političara jesu važni, ali nisu dovoljni da promene percepciju javnosti o zločinima u obe države, kažu sagovornici Glasa Amerike.
"Ovde nije samo problem u političarima, problem je što ih građani glasaju. To je verovatno proizvod duboke indoktrinacije, da naši nisu krivi, da nisu činili zločine, da su drugi činili zločine i da njihove žrtve nisu ni vredne pomena. Dakle, niko ne govori o tome šta smo mi njima učinili, nego je stalno narativ šta su oni nama činili. I dokle god smo zakucani u tim okvirima, mislim da nama nema spasa i nema promene u tom odnosu sa suočavanjem sa prošlošću bez kojeg ne možemo ići dalje ne samo u Evropu, nego ne možemo naša društva dalje demokratizovati", ocenjuje Popov.
"Srbi i u Srbiji i u Hrvatskoj imaju ne pravo, nego obavezu govoriti o progonima, ubojstvima, pljačkama, paleži. Međutim, o tome se u Hrvatskoj govori, ali se u Srbiji ne govori o tome da se isto to, čak i više, to '91 godine dogodilo Hrvatima. Dok ne napravimo to da su Hrvati u stanju govoriti o srpskim žrtvama, a Srbi o hrvatskim žrtvama, neće se pomaknuti bez obzira na to o kojim političarima govorili", smatra Hrvoje Klasić.
Šta je potrebno za promene?
Klasić kaže da su, da bi se percepcija javnosti o zločinima promenila, jednako i politički i društveni faktori - poput slobodnih medija.
"Zrelost politčkih elita, razumevanje procesa demokratizacije i stvaranja pravne države u kojoj, ponoviću, mediji i obrazovanje su ključan faktor i ako oni nisu slobodni, a bojim se da su u Srbiji daleko od slobodnih, ni celo društvo ne može biti slobodno... Znate, mi koji se ne slažemo sa zvaničnim narativima, imamo pristup u sve medije, smo mi koji smo kritični prema hrvatskom nacionalizmu, prisutni smo kao i svi drugi. U Srbiji to nije tako".
Aleksandar Popov smatra da bi promene mogao da inicira spoljni faktor koji ima autoritet, poput EU, ali konstatuje da i Unija trenutno ima unutrašnjih problema i da se neke članice, poput Mađarske, ponašaju suprotno pravilima.
Na pitanje da li bi možda mlađe generacije mogle da dovedu do promene glasanjem za druge političke elite, Popov kaže da je skeptičan po pitanju većine mladih ljudi.
"Tu je problem što mi nemamo sada taj jedan jači oslonac u mladoj generaciji koja bi pokrenula taj proces, kao što su šezdesetih u Nemačkoj pitali "šta si radio za vreme rata". Ovde čak kažu "šta nas vraćate u devedesete godine", mnogi čak i neće da znaju šta se tad dešavalo...Misle da se bez podvlačenja crte može ići napred, a ja mislim da ne može".
