U većini američkih država, novembar i decembar su meseci kada se pojede najviće ćuretine. Udruženje za meso i jaja objavilo je da se svakog Dana zahvalnosti pojede 46 miliona ćurki, a 22 miliona se pojede za Božić.
Ali, u državi Luizijani na jugu SAD, koja je poznata po dekadentnoj i kreativnoj kuhinji, ćurka ima konkurenciju. Stanovnici Nju Orleansa, Baton Ruža i Lafajeta jedu nešto drugo - takozvani "turdaken".
"Turdaken je pile u patki, i sve to zajedno u ćurki", kaže Elis Lano, direktor Langstajna, najstarije prodavnice u Nju Orleansu otvorene 1922.
"To je deo jedinstvene kulinarske kulture koju imamo ovde", kaže Lano. "Na drugim mestima u Americi nema takve hrane, i naša trpeza za Dan zahvalnosti je jedinstvena. Uz standardna jela kao što su pire krompir i boranija, možete naći i grilovane ostrige, proju i punjenog soma i - ako imate sreće - pile u patki u ćurki".
Kada se seče, ta kombinacija izgleda kao francuski rolat sa mesom.
"Konzumiranje turdakena, kao i priprema tog jela, nije za nedovoljno hrabre", kaže kroz smeh vlasnica restorana Brenda Prudom. "Potrebna je večnost da se spremi, treba da spremite preliv, pa onda živinu, da je očistite od kostiju, začinite, i onda treba da postanete krojač i da ih praktično ušijete. Nije lako, ali donosi mnogo radosti i zato je pravimo".
Duga tradicija
Turdaken je deo starije tradicije da se jedna životinja puni drugom.
"Ta tradicija potiče još iz srednjeg veka, ima čak korene i u starom Rimu", kaže Liz Vilijams, osnivačica Muzeja južnjačke hrane i pića u Nju Orleansu. "To je jelo koje bi se spremalo za kraljevske gozbe i u kojem su uživali bogati".
Famozni "Trojanski vepar" iz doba Rimskog carstva je, na primer, bila svinja od 450 kilograma punjena pticama i drugim malim životinjama.
"Pečenje bez premca" je jelo iz 19. veka koje je napravio francuski gastronom Aleksandar Baltazar Loren Grimo dela Renijer, i podrazumevalo je 17 punjenih ptica.
Iako je turdaken mnogo skromnije jelo, Lenor Njuman, autorka knjige "Izgubljena gozba: Izumiranje kulinarstva i budućnost hrane" kaže da ovo jelo u Luizijani potiče iz slične tradicije.
"Jelo čiji je cilj da impresionira", kaže ona.
Rasprava o poreklu
Turdaken definitivno oduševljava - toliko da postoje konkurentske tvrdnje o njegovom poreklu.
Mnogi kažu da je to bio Pol Prudom, koji je popularizovao kejdžn kuhinju na nacionalnoj sceni sa katalogom uspešnih kuvara i javnom televizijskom emisijom, „Kuvar Pol Prudom uvek kuva!“. Prudom je zaštitio autorska prava na ime 1986. godine, ali drugi veruju da je Hebert napravio jelo godinu dana ranije.
„Farmer je ušao u našu prodavnicu noseći ćurku, patku i piletinu i zamolili su naše vlasnike da ih strpaju jedno u drugo“, rekao je Skot Ketlet, vlasnik nekoliko Hebertovih radnji. „Mislili smo da je to malo čudno, ali uvek smo voljni da pokušamo bilo šta, i jednom smo na sreću to uradili!“
Neki čak pripisuju otkriće turdakena hirurgu iz Nju Orleansa Džeraldu R. LaNasi. Još 1960-ih, on je koristio skalpel dok je otkoštavao tri ptice pre nego što ih je punio - ponekad je dodavao svinjsko ili teleće pečenje, andui kobasicu ili foa gra u kokošju šupljinu.
„Mislim da je obično nemoguće pripisati hranu jednom pronalazaču jer se kuhinja razvija i ljudi se rade na idejama drugih“, rekla je Vilijams. „Ali činjenica da postoji toliko konkurentnih popularnih priča pokazuje koliko je turdaken postao omiljen.“
Iako se rasprava o tome ko je stvorio turdaken nastavlja, nema spora oko toga kada je jelo postalo poznato celoj naciji.
Bilo je to 1997. kada je televizijski komentator američkog fudbala Džon Maden “urezao” u kolektivno pamćenje turdaken tokom utakmice povodom Dana zahvalnosti u kojoj su domaćini bili Nju Orleans Sejntsi. Turdaken je postao redovan deo njegovih emisija za Dan zahvalnosti, a Maden je delio ćureće batake najboljim igračima utakmice.
Uprkos njegovoj popularnosti i hiljadama isporučenih komada iz Luizijane godišnje, nisu svi impresionirani.
„Ja to zovem srednjovekovnom gomilom izmeta“, nasmejala se Popi Taker, voditeljka nedeljne radio emisije "Luizijana jede!". „Ako se nadate poznatom ukusu ćurećeg prsa, ili bogate patke, ili ukusne piletine, bojim se da nećete dobiti ništa od toga jer se sve to meša u haos”.
Ipak, Tuker je priznala da postoji nešto u vezi sa turdakenom što odražava duh regiona iz kojeg je došla.
„Luizijanci - muškarci i žene - ne plaše se da zasuču rukave u kuhinji i prihvate komplikovano jelo", rekla je ona. „Ovo je definitivno jedno od njih. Možda nije bakin recept, ali to je novija tradicija koja govori nešto o našoj kulturi, sigurno. Ljudi su divlji zbog toga ovde.”
Da biste saznali koja strana rasprave o turdakenu vam je bliža i da li vam je to jelo ukusno, Prudom je savetovao u "Kuvaru porodice Prudom" iz 1987. da pokušate sami da napravite jedan.
"Svaki put kada napravite turdaken, biće vam lakše", napisao je on. "Ne zahteva magičnu sposobnost kuvanja, već je samo potrebno da se vodi računa. Ono što je magično je način na koji će se ljudi koji je jedu osećati prema vašem kuvanju".
