Pošto je premijerka Ana Brnabić predstavljala Srbiju na samitu Berlinskog procesa u Tirani, samom predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću je ostalo dovoljno vremena i prostora da se u potpunosti posveti putu u Kinu, susretu sa predsednikom Ši Đinpingom, inicijativi Pojas i put i nastavku saradnje dve zemlje.
Kako je sam napisao na svom Instagram nalogu @budućnostsrbijeav, u Kini se oseća kao kod kuće, a potpisivanje Ugovora o slobodnoj trgovini “otvoriće mnogo toga i popraviti poziciju naših poljoprivrednih i industrijskih proizvođača”.
Kinesko-srpska priča ima makar političku i ekonomsku dimenziju, a kako u razgovoru sa Glas Amerike kaže Stefan Vladisavljev iz Beogradskog fonda za političku izuzetnost, Vučićeva poseta Kini je u skladu sa onim što jeste definisano kao spoljna politika Srbije u prethodnih deset i više godina.
“Samo prisustvo na samitu ima određenu simboličku važnost, sigurno da iz pozicije Aleksandra Vučića vredi biti u Pekingu i vredi održati nivo prijateljstva na jednom izuzetno visokom nivou, ali kakvi će biti komentari partnera sa Zapada ostaje da se vidi. Već smo čuli prve kritike da je odabrano prisustvo samitu Pojas i put pre nego što je to bilo prisustvo na samitu briselskog procesa u Tirani. Dakle, već neke zabrinutosti postoje, ali faktički šta će biti konkretni rezultati i koliko će prisustvo na samitu biti od koristi za Srbiju ostaje da se proceni tek nakon samog samita”, kaže Vladisavljev i ističe da kroz partnerstvo sa Kinom Srbija traži neki "novi priliv stranih direktnih investicija i neke nove ekonomske benefite".
“Srbija želi da ostane negde dosledna toj nekoj multivektorskoj spoljnoj politici, dakle ostvarivanju saradnje i sa zapadom i sa istokom. Ako uzmemo u obzir da trenutno nije baš najpopularnije promovisati partnestvo sa Moskvom usled ruske agresije u Ukrajini, negde Kina može biti taj neki novi oslonac na istoku i jedan novi akter koji se promoviše kao antiteža zapadnim elementima – ne samo u Srbiji, već i na globalnom nivou”, kaže sagovornik Glasa Amerike.
Ekonomski novinar Mijat Lakićević upozorava da privredna saradnja sa Kinom uprkos svim velikim ciframa koje srpske vlasti iznose kada govore o srpsko-kineskim odnosima ima i svoju pozadinu.
“Moglo bi se reći da mnogo više dajemo nego što dobijamo. I da je zapravo slično kao i u odnosima sa Rusijom – to je mnogo više plod potrebe za političkom podrškom Kine i više se tu radi o politici nego što se radi o ekonomiji”, kaže Lakićević u razgovoru sa Glas Amerike.
On potvrđuje narativ predsednika Srbije da je izvoz Srbije za poslednjih desetak godina porastao više od sto puta – pre 10-12 godina izvoz je bio sedam miliona evra, a prošle godine je stigao do iznosa od 1,1 milijardi evra:
“Taj rast izvoza je pre svega generisan iz Bora i to su dominantno sirovine. Tu treba recimo imati u vidu da mi u Bosnu izvozimo duplo više nego u Kinu, sa kojom nemamo baš tako čelično prijateljstvo i bratske odnose. Čak imamo i loše odnose na neki način – kada bi bili bolji odnosi mogao bi taj izvoz da bude veći. U Hrvatsku recimo izvozimo više nego u Kinu, a imamo jako loše odnose sa Hrvatskom”, kaže Lakićević i podseća na neke ranije velike najave o izvozu u Kinu koje se nisu ostvarile, poput izvoza pilećih nogica i svinjskih papaka.
Pred put u Kinu Vučić je rekao da je razmena sa Kinom "jako velika" i da je veća od šest milijardi evra, a kako ukazuje Lakićević to je tačno, ali je samo deo istine:
“Ono što je tu takođe bitno to je da mi jako puno uvozimo iz Kine i imamo, prošle godine blizu četiri milijarde evra – imamo ogroman trgovinski deficit. Ni sa jednom zemljom nemamo takav deficit. Recimo sa Nemačkom je deficit manji od milijardu. Jer odatle uvozimo gotovo kao iz Kine, a izvozimo oko tri milijarde evra. Dakle, za nas je mnogo bolja saradnja sa Nemačkom, sa Italijom, sa evropskim zemljama jer imamo uravnoteženiji bilans nego sa Kinom”.
Stefan Vladisavljev smatra da kada se govori kreditima koje Srbija uzima od Kine za sada ne treba biti previše zabrinut i da spoljnotrgovinski dug Srbije nije na zabrinjavajućem nivou:
“Učestvovanje na samitu Pojas i put jeste neka nova nada da će stići dodatni kapital iz same Kine i da će se negde na taj način izbalansirati ono što jesu neki prilivi kroz strane direktne investicije i porast dugovanja kroz kredite koje je Srbija uzimala za implementaciju infrastrukturnh prijekata…. Srbija još uvek nije u poziciji koju bi morali da ocenjujemo kao poziciju koja zabrinjava”, kaže Vladisavljev.
Sa druge strane, Lakićević podseća na epizodu koju je Crna Gora imala sa kineskim kreditom i upozorava da “Kina voli da uzima” kad neko ne može da vrati kredit, što je pokazala i u nekoliko slučajeva u Africi:
“Ako neko ne može da vrati kredit recimo, ona je preuzimala luke, rudnike. To je takođe na neki način kineska politika i vi tu morate da budete jako oprezni u smislu da ona voli da zaduži zemlju, iako je svesna da ona to ne može da vrati, a ugovara poslove tako da preuzima imovinu za koju je sklopljen dogovor”, kaže Lakićević i dodaje da se u poslovanju sa Kinom i ekologija pojavljuje kao poseban problem:
“Mi vidimo da su u Smederevu često bile neke ekološke katastrofe, u Boru je slično. Ta fabrika gume u Zrenjaninu takođe je potencijalni zagađivač, jer je gumarska proizvodnja dosta prljava industrija ako se ne vodi računa o ekologiji. A naša vlast se upravo zbog tih političkih i koruptivnih veza sa Kinom pokazala dosta nespremnom da kontroliše kineske kompanije”.
Koliko se može videti iz Vučićevih objava, on je put u Kinu iskoristio da se vidi i sa mnogim evropskim i svetskim liderima, ali je susret sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom bio posebno apostrofiran od strane zapadnih partnera Srbije.
Uz opasku da je primetio da Putin "puca od samopouzdanja tokom boravka u Kini", Vučić je objavio da se video sa Putinom, da su vrlo kratko razgovarali, kao i da nisu imali bilateralni susret.
Po mišljenju Stefana Vladisavljeva upravo bi bilateralni susret Vučića sa Putinom mogao da bude mnogo štetniji za poziciju Srbije u očima zapadnih partnera od samog prisustva na samitu u Kini:
“SAD i EU imaju određene zabrinutosti prema poziciji Kine, ali svakako te zabrinutosti i direktni problemi su mnogo veći trenutno u odnosu sa Moskvom. Tako da bi zapravo to imalo mnogo veću negativnu konotaciju za samu Srbiju nego što jeste prisustvo na samitu i učestvovanje na jednom velikom multilateralnom forumu države koju smatramo partnerskom”, kaže Vladisavljev, dok Lakićević upozorava da i očijukanje Srbije sa Briksom otvara pitanje o iskrenosti srpskog partnerstva sa zapadnim zemljama, a samim tim i cene investiranja u Srbiju:
“Svako ko investira on razmišlja šta će biti sa mojom investicijom za deset godina. Da li će se Srbija možda okrenuti Kini ili Rusiji, gde će biti moja fabrika, hoće li biti u Rusiji ili Kini, ili će biti u Evropi. A novac je plašljiva zverka i čim se pojave takve spekulacije, takve pomisli, odmah investitor razmišlja da mu se povećava rizik. A kad mu se poveća rizik onda on gleda da beži iz te zemlje”, zaključuje Mijat Lakićević.
