Početak avgusta i godišnjica vojno-policijske akcije hrvatskih snaga "Oluja" vreme je izuzetno povišenih tenzija na relaciji Beograd – Zagreb.
Govoreći svaka iz svog ugla o “Oluji” – da li kao pobedi u domovinskom ratu ili o masovnom progonu ljudi sa područja hrvatske Krajine, obe države zapravo ne govore o najvažnijem – o ljudima koji su na bilo koji način žrtve "Oluje".
U Novom Sadu je održana centralna manifestacija obeležavanja "Oluje", dok je u Hrvatskoj to učinjeno u petak.
Marko Milosavljević iz nevladine Inicijative mladih za ljudska prava, vlasti Srbije su i ove godine izbegle da govore o odgovornosti Srbije i tadašnje SR Jugoslavije za ono kroz šta su prošle izbeglice iz Krajine.
“Važno je da se na prvom mestu pokaže poštovanje žrtvama ratnih zločina iz operacija Oluja, koje su sa jedne strane i dalje predmet poricanja i relativizacije, a sa druge strane one se zloupotrebljvaju za neku vrstu konstantne proizvodnje mržnje. I mislim da je primer za to zapravo bila jučerašnja komemoracija, kao i niz državnih komemoracija od 2015. godine, zato što se na tim komemoracijama ne govori sa punim pijetetom prema žrtvama, već se one isključivo uzimaju kao važne zato što su srpske žrtve", smatra Milosavljević.
Trenutno su vrlo retki glasovi na političkoj sceni koji iskaču van uobičajenih poruka, izvinjenja gotovo da i nema ili se izriču vrlo tiho, i čini se da je i dalje nemoguće očekivati da političari posle 27 godina taj problem reše na pristojan i zadovoljavajući način.
“To je moguće da se desi ukoliko se na neki zajedniki način, kad kažem zajednički mislim regionalni, uspostave neke niše saradnje, koje će pokazati da bez obzira na to što se desilo postoje oblici i alternative za takve politike koje skrivaju zločine, a zapravo u prvi plan pokazuju poštovanje prema životima tih ljudi su stradali. I to je ono što za sada nedostaje, ali to mora postati politička tema. To ne može ostati kao neki balast prošlosti od koga svi beže, a zapravo nacionalisti imaju monopol na tim temama", smatra sagovornik Glasa Amerike.
Podsećajući da je prema podacima Fonda za humanitarno pravo najmanje 10 hiljada izbeglica protivpravno vraćeno na ratište, Milosavljević kaže da se o tome ne govori na državnim komemoracijama, niti ima izvinjenja predsednika ili premijera Srbije.
“Kada bi imali tu vrstu odnosa i kada bi, što je još važnije imali zakonski regulisan status civilnih žrtava rata, onda bi to bila neka vrsta iskoraka. Sve dok toga nema, dok se žrtve Oluje ne priznaju i u Hrvatskoj i u Srbiji u punom smislu te reči – mislim da neće biti pomaka i da ćemo biti taoci ove jedne zamrznute kulture zločina", kaže Milosavljević.
Prema njegovim rečima, Hrvatska je tek prošle godine usvojila Zakon o civilnim stradalnicima iz domovinskog rata, dok je u Srbiji na snazi modifikovani zakon iz Miloševićevog perioda. Kako kaže zabrinjava to što je malo glasova na političkoj sceni koji apeluju promenu zakona o pravima boraca i civilnih i vojnih invalida rata i što je posao opozicije da na to ukazuju:
“Onda bi one trebalo da pruže alternativu i da ukažu da poštovanje žrtava u slučaju Oluje, ali i u slučaju drugih ratnih zločina, posebno genocida u Srebrenici, ne može se učiniti ukoliko nemamo zakone koji prosto priznaju te žrtve, i činove dobrih praksi koje zaista odaju počast žrtvama, odnosno životu tih ljudi, a ne tako što će zapravo glorifikovati smrt”, kaže Milosavljević.
“Ono što je naš zahtev, kao i niza drugih organizacija jeste da umesto političara koji zapaljivim tonom samo pogoršavaju stvari, institucije koje su odgovorne, a to su u ovom slučaju tužilaštva BiH, Hrvatske i Srbije, bi trebalo da preuzmu odgovornost na osnovu svojih nadležnosti i sarađuju, kako bi se i taj zločin našao na sudu, ispitao do kraja, počinioci bili kažnjeni, a to bi donelo makar neki minimum pravde za žrtve”.
Milosavljević zaključuje i da se današnje vreme, kako primećuje, pomalo iščašeno kao kultura sećanja predstavlja i kada se “u svojim nacionalnim torovima isključivo sećamo žrtava svog naroda”.
“Umesto, jer ja mislim da je to jedini pravac ka miru, bi bio da uvažavamo sve žrtve, a posebno izbegličko iskustvo, posebno imajući u vidu sa čim se suočavaju ljudi iz Ukrajine, ali i ljudi iz Rusije, koji beže glavom bez obzira gde god mogu. Pa tako danas i u Srbiji nalaze svoje mesto. To su sve neki povodi koji bi trebalo da nas podsete da neraščišćene stvari iz prošlosti vrlo lako mogu da se provuku kao neka vrsta poruke pijeteta, a zapravo iza sebe imaju jedno podsticanje na novi prebrojavanje krvnih zrnaca koje vodi u rat”, kaže Marko Milosavljević iz nevladine Inicijative mladih za ljudska prava.
