Jedna od dugoročnih posledica rata u Ukrajini jeste i uticaj na mentalno zdravlje dece. Međutim, pomoć je često potrebna i njihovim roditeljima.
Lev i Tea se danas igraju na sofi u sobi koja je pogođena ruskim projektilom na početku rata u Ukrajini u februaru 2022. Srećom, porodica je uspela da pobegne iz stana pre udara.
“Pobegli smo u obližnje selo Moščun. To je bio prvi dan rata, lokalni aerodrom nam je bio blizu. Čuli smo eksplozije noću i danju, bilo je jako glasno”, priča majka troje dece Larisa Jena.
Porodica je uspela da se skloni u relativno bezbednu zapadnu Ukrajinu. Onda su Larisa i deca prebegli u Poljsku. Kaže da je svako od troje dece na stres reagovalo drugačije.
“Moja najmlađa ćerka je imala dve godine i nije bila svesna šta se dešava. Srednji sin Lev je bio jako uplašen, imao je šest godina tada i nije mogao čak ni da spava. A najstariji se povukao u sebe”, kaže Larisa.
Srednji sin Lev nije dobro spavao i razvio je anksioznost.
“Nije samo imao strah od jakih zvukova. Počeo je da se plaši i najmanjih tragova krvi. Sa svakom ogrebotinom dolazio je do mene i pitao da li će sve biti u redu sa njim”, priča Larisa.
Anksioznost je najčešća pojava, kažu u humanitarnoj fondaciji Glasovi dece, koja pruža psihološku podršku deci ugroženoj ratom.
“Može se javiti opsesivno-kompulsivni poremećaj, ponavljanje neke radnje kako bi se osiguralo da će sve biti u redu. Dete može da grize usnu ili nokte ili da pere ruke toliko da na kraju koža bude oštećena”, objašnjava psiholog Serhij Mihaljuk.
U fondaciji Glasovi dece kažu da je deci često teško da se druže, pa im organizuju specijalne časove umetnosti gde mogu sami da kreiraju svoje priče.
“Mnoga deca su interno raseljena, tek nedavno su se doseilila u Kijev i ranije su pohađali onlajn nastavu. Na prvom susretu, jedna devojčica iz Harkova nije mogla da uđe na čas i većinu vremena je provela u hodniku. Trebalo joj je sat-dva da nam se priključi”, kaže Oksana Bogutska iz fondacije.
Prema studiji koju je sponzorisao UNICEF, 44 odsto dece pokazuje znake post-traumatskog stresnog poremećaja (PTSP).
“Većina dece sa simptomima PTSP-a su došla iz regiona gde su se vodile borbe, ili koji su bili okupirani. Među simptomima su i intruzivne misli, a deca često nešto izbegavaju – recimo kažu da neće da idu u školu, jer su videli da je vojska tamo stacionirana”, ističe Mihaljuk.
I Larisa je odlučila da poseti psihologa kada je shvatila da je njen sin Lev potpuno različit od onoga što je nekad bio. Ispostavilo se da je pomoć potrebna i njoj.
“Prenosila sam sve svoje brige na decu, i to je uglavnom pogađalo srednjeg sina. Psiholog kaže da je Lev toliko uplašen da je prestao da veruje čak i meni”, kaže Larisa Jena.
Rad sa stručnjakom pomogao je Levu i Larisi. Ali, kako kaže, porodica je shvatila da mora da se vrati kući, jer njihov grad nije bio okupiran, a stan im je renoviran.
“Nema tu dobrog rešenja. Ali odlučili smo da porodica mora da bude zajedno, vratili smo se zbog tate, deci je potreban”, zaključuje majka troje dece.
Larisa je svesna da krizni trenutak može ponovo da se desi bilo kada, ali sada ima plan kako da pomogne deci da se izbore sa stresom i kome da se obrati ako ona ne može da se nosi sa tim.
