Grad Orihiv na jugoistoku Ukrajine samo je deset kilometara udaljen od linije fronta i skoro je pod stalnim ruskim granatiranjem. U njemu živi oko 900 ljudi, što je samo mali deo predratnog stanovništva. Među njima su i bračni par Jurij i Ljubov Lisenko, koji se brinu za desetine životinja koje su njihove komšije ostavile.
Tokom gotovo tri godine ruske invazije, većina stanovnika Orihiva u ukrajinskom regionu Zaporožje napustila je grad zbog neprekidnih granatiranja. Mnogi od njih nisu poveli svoje kućne ljubimce.
Penzionisani par Lisenko odlučio je da ostane. Uprkos granatiranju koje praktično nikada ne prestaje, kažu da ne mogu da odu jer imaju misiju, da spasu životinje koje su napustili njihovi vlasnici.
“Ljudi bi pitali zašto ne odemo. Pa, kako možemo da odemo? Da, ostati živ je najvažnija stvar, slažemo se sa tim. Ali šta je sa njima? Idem u Zaporožje na jedan dan, moram kod zubara. A, kad se vratim, tako su srećni što me vide, pozdravljaju me", kaže Ljubov Lisenko.
Jurij podržava svoju suprugu. On veruje da je čak i sa stalnim granatiranjem moguće živeti punim životom i brinuti se o domaćinstvu.
“Jednostavno je – posadili smo paradajz blizu kuće, imamo baštu gde sadimo krompir, luk. Takođe sadimo krastavce, onda možemo da uberemo povrće, tako da imamo dovoljno za zimu”, kaže Jurij Lisenko.
U Orihivu nije bilo struje poslednje dve godine. Gasovod je takođe isključen. Par je navikao da kupuje propan gas za kuvanje i koriste solarne panele za punjenje baterija i lampi.
Njihova kuća je oštećena u ruskom bombardovanju u kojem je pogođena komšijska kuća prošlog leta. Ljubov kaže da je to bila najstrašnija noć koje se seća.
"Spavali smo, i onda se čula užasna eksplozija! Prozori i vrata su izleteli. Plafon u sobi u kojoj sam bila počeo je da se ruši. Jura je bio u drugoj sobi, vikao je - Ljuba, jesi li živa? Rekla sam – jesam! Onda sam se popela iz ruševina, i pitali smo jedno drugo - šta je to bilo?"
Ali uprkos svemu tome, ostaju u gradu.
“Došli smo u dvorište i evo ih. Drže ti se za noge, gledaju te u oči, mjauču, laju", kaže ona.
Njih dvoje brinu se za oko 40 mačaka i 17 pasa iz susednih ulica. Kažu da su zahvalni volonterima za donacije hrane za kućne ljubimce. Ali ističu da to nije dovoljno, jer potroše jednu od svojih penzija na hranu za životinje.
"Pravimo kašu. Ova tri lonca - to je dovoljno za jedan dan. Nahranimo ih sve ujutro, a onda započinjem još jednu rundu.“
U Orihivu je ostalo samo oko 900 ljudi - u poređenju sa više od 14 hiljada stanovnika pre rata. I ovih dana, svi se pripremaju za još jednu dugu zimu pod granatama.
