Istoga dana kada je šef delegacije EU u Srbiji Emanuel Žofre predao premijerki Ani Brnabić Izveštaj o napretku Srbije, ona je ocenila je da je to daleko najbolji izveštaj u poslednjih nekoliko godina i da je preporuka za otvaranje dva klastera snažna politička poruka da je mnogo urađeno u oblasti vladavine prava.
Međutim, urednik portala European Western Balkans Nikola Burazer smatra da Beograd godinama unazad pokušava da predstavi da su ovi izveštaji pozitivniji nego što zaista jesu i da pažljivije čitanje izveštaja pokazuje da napredak Srbije nije tako veliki, pogotovu u oblastima vladavine prava i stanja demokratije:
Ne propustite: Izveštaj EK: Srbiji dva klastera, CG da pospeši vladavinu prava“Ja bih ovaj izveštaj okarakterisao kao veštački pozitivan. Vi ako pogledate konretne ocene, ako računate bilo spremnost na članstvo, bilo napredak, vi vidite da Srbija ove godine nije imale veće uspehe nego ranijih godina, da se nije pomakla uopšte kada je u pitanju pripremljenost za članstvo, dok sa druge strane, napredak u ovih poslednjih godinu dana je manji nego u nekim ranijim izveštajima”.
Kako objašnjava Burazer, Srbija jeste uradila domaći zadatak u vezi sa usvajanjem nekih strateških dokumenata i ispunila merila za otvaranje dva klastera, ali je, prema njegovom mišljenju, i od ranije uočljiva želja - pre svega evropskog komesara Olivera Varheljija i generalno od administracije u Evropskoj komisiji - da se što bolje prikaže napredak Srbije:
Nikola Burazer, urednik portala European Western Balkans (foto: EWB)
“Nekako je to jedna uobičajena pozicija komisije koja se ne razlikuje nešto preterano od onoga što smo videli prethodnih godina. Međutim, odluka o otvaranju novih klastera nije u rukama EK nego država članica. Države članice su te koje već imaju nekakve svoje kalkulacije da li Srbija treba da bude nagrađena ili ne. Sa jedne strane su ti problemi koji se tiču vladavine prava, stanja demokratije itd, koji su bili razlog za to što Srbija dve godine već stoji u mestu. Ali sa druge strane verovatno postoji ta računica da je neophodno da Srbija ipak ostane koliko-toliko na evropskom putu, da se ona ohrabruje i dalje da vodi dijalog sa Prištinom, da ostane ta jedna evropska perspektiva koja bi predstavljala motiv za Srbiju da se angažuje dalje u tom procesu”
Ne propustite: Analitičari: Klaster jedan nije napredak Srbije u integracijamaNajbolju potvrdu o tome šta je uradila u proteklih godinu Srbija će dobiti na kraju godine, kada će države članice odlučiti o tome da li je Beograd uradio dovoljno za otvaranje dva nova klastera u pregovorima Briselom. U poslednje dve godine Srbija stoji u mestu i Nikola Burazer nije veliki optimista da će se stvari promeniti na bolje:
“Mislim da šanse za to nisu velike, jer problemi zbog kojih su te države imale takav stav su i dalje tu. Tu se nisu stvari značajanije promenile. Politička kriza je i dalje tu. Tačno je da su evropske institucije pohvalile ceo taj proces međustranačkog dijaloga, da nekako tu vide neki napredak, ali mislim da to još nije dovoljno da bi neko rekao - da, sada je situacija u redu i Srbija je sada odjedanput postala demokratska zemlja koja svakim danom sve više napreduje ka nekakvom standardu koji se očekuje od buduće članice EU”.
Ne propustite: Stejt department: SAD i EU pojačavaju zajednički angažman na BalkanuSrbiji i celom Zapadnom Balkanu ide na ruku stav Sjedinjenih Država da region treba da dobije iz Brisela jasniju evropsku perspektivu i ostane na putu evrointegracija. Hoće li države članice EU poslušati Vašington - to je već pitanje na koje niko za sada nema odgovor:
“Amerika je zainteresovana ja bih rekao na Zapadnom Balkanu za dve stvari - pre svega stabilnost. Znači da se izbegnu neki ozbiljniji konflikti i da se ovi postojeći zamrznuti ili nerešeni konflikti u regionu reše. I sa druge strane da se smanji uticaj Kine i Rusije, koji su geopolitički konkurenti Sjedinjenih Država. Svakako da će Vašington pokušavati da ohrabri svoje evropske partnere da se ta perspektiva održi i da se ona ojača, a da li će to zaista biti slučaj to je teško sada reči pošto o tome ne odlučuje administracija u Briselu nego svih 27 država članica, a svaka od njih ima neku svoju sopstvenu računicu”, ističe Nikola Burazer u razgovoru za Glas Amerike.