Kada je avion milionera Stiva Foseta nestao iznad planina Nevade 2007. godine, slavni avanturista je već bio predmet dve ranije spasilačke operacije, vođene na razdaljini od više hiljada kilometara. Neki su, tada, postavili pitanje: nakon što je okončana potraga za bogatašem koji je voleo da preduzima rizike, ko na kraju treba da plati troškove spasilačkih operacija?
Proteklih dana, velika potraga za podmornicom koja se spustila na dno Atlantika da bi istraživala olupinu Titanika, ponovo je skrenula pažnju na to komplikovano pitanje. A pošto su se i spasioci i javnost usredsredili prvo na spasavanje, a zatim na žalost za nastradalom posadom, to pitanje je ponovo bilo povod za nelagodne razgovore.
“Petoro ljudi je upravo izgubilo život, i otvarati razgovore o osiguranju, spasilačkim operacijama i troškovima može da izgleda prilično bezdušno, ali činjenica je da, na kraju, troškovi postoje", kaže Arun Apnedža, dekan Fakulteta za ugostiteljstvo pri Bostonskom univerzitetu.
“Mnogi će reći - zašto društvo treba da troši novac na spasavanje, ako su ti ljudi dovoljno bogati da su mogli da se upuste u te rizične aktivnosti?"
To pitanje privlači sve veću pažnju kako izuzetno bogati putnici, u potrazi za jedinstvenim avanturama, troše velike sume novca kako bi se popeli na najviše svetske vrhove, preplovili okeane ili otisnuli u svemir.
Your browser doesn’t support HTML5
Tragični kraj podmornice Titan
Američka Obalska straža odbila je u petak da iznese procenu koliko su koštali pokušaji da se pronađe Titan, podmornica za koju istražitelji kažu da je implodirala nedaleko od mesta najpoznatijeg svetskog brodoloma. Petoro ljudi je nastradalo, među kojima su britanski biznismen - milijarder, i otac i sin iz jedne od najimućnijih pakistanskih porodica. Kompanija OceanGate je putnicima naplaćivala 250.000 dolara po osobi da se spuste do mesta olupine Titanika.
"Ne možemo da pripišemo novčanu vrednost slučajevima u okviru spasilačkih operacija pošto Obalska straža ne povezuje spasavanje života sa troškovima", saopštila je agencija.
Dok će troškovi spasilačke misije Obalske straže verovatno iznositi više miliona dolara, njoj je federalnom zakonom, u principu, zabranjeno da naplati nadoknadu za bilo koje vrstu spasilačkih usluga, navodi Stiven Kerting, advokat iz Mejna i specijalista za pomorsko pravo.
Međutim, time se ne rešava šire pitanje o tome da li bogati putnici ili kompanije imaju odgovornost prema javnosti i vladama zato što su se izložili takvom riziku.
"To je jedno od najtežih pitanja", konstatuje Pit Sep, predsednik Nacionalne unije poreskih obveznika, koji podseća na polemiku koju su izazvali slučajevi vladinog spasavanja bogataša, počevši od ekspedicija balonom britanskog milijardera Ričarda Brensona 1990-ih.
Milijarder Ričard Brenson na putničkoj raketi kompanije Virdžin Galaktik - VSS Juniti.
“To nikada ne bi trebalo da bude isključivo vladin trošak, pa čak ni prvenstveno vladin trošak, ali je neizbežno da se razmišlja o tome na koji način mogu da se upotrebe ograničeni resursi za spasilačke operacije", kaže Sep.
Pitanje upotrebe tih resursa dospelo je u centar pažnje 1998. godine, kada je pokušaj Stiva Foseta da obiđe svet balonom sa vrelim vazduhom okončan padom u okean, na oko 800 kilometara od obala Austsralije.
Australijsko vazduhoplovstvo je poslalo transportne avione Herkul C-130 da ga pronađu. Francuska vojska je poslala veliki čamac za spasavanje za Foseta, pre nego što su ga iz okeana izvukli putnici jahte koja je tu slučajno prolazila.
Kritičari su rekli da Foset treba da plati taj račun. On je odbacio tu ideju.
Kasnije iste godine, američka Obalska straža je potrošila više od 130.000 dolara da spasi Foseta i Brensona nakon što se njihov balon sa vrelim vazduhom srušio u okean blizu Havaja. Brenson je rekao da će platiti račun ako Obalska straža to zatraži, ali agencija mu nikada nije tražila da joj nadomesti troškove.
Devet godina kasnije, nakon što je Fosetov avion nestao iznad Nevade tokom leta za koji je predviđeno da će biti kratak, državna Nacionalna garda je pokrenula višemesečnu potragu tokom koje su pronađene olupine nekoliko aviona koji su se srušili pre više decenija, ali ne i nestali milioner.
ARHIVA - Američki milioner Stiv Foset na fudbalskom stadionu u Mendozi u Argentini pred svoj četvrti pokušaj da obiđe svet balonom, 7. avgusta 1998.
Nevada je saopštila da je misija koštala poreske obveznike 685.998 dolara, od čega je 200.000 pokriveno iz privatne donacije. Ali kada je administracija guvernera Džima Gibonsa objavila da će tražiti da joj se nadoknadi i ostatak troškova. Fosetova udovica je odbila, ističući da je potrošila milion dolara na sopstvenu, privatnu potragu.
“Verujemo da potraga koju je sprovela država Nevada spada u vladine troškove", napisao je porodični advokat.
Rizični avanturizam nije samo svojstven bogatašima. Tokom pandemije kovida, došlo je do značajnog porasta posećenosti mest kao što su nacionalni parkovi, i rasta popularnosti planinarenja, pešačenja i drugih aktivnosti na otvorenom. Zbog sve veće dostupnosti mobilnih usluga, mnogi su stekli utisak da ako stvari krenu naopako, jedan poziv može da im obezbedi da dobiju pomoć.
ARHIVA - Grand kanjon u Arizoni (Foto:AP/Rick Bowmer)
Neke države imaju zakone koji se često kolokvijalno nazivaju "zakoni za glupe vozače", prema kojima vozači moraju da plate usluge službi za hitne situacije ukoliko dospeju u nevolju nakon što su ignorisali barikade i upozorenja na poplavljenim putevima. Arizona ima takav zakon, kao i okrug na Floridi gde se održavaju auto-trke u Dejtoni. U Arizoni se redovno raspravlja i o uvođenju sličnog zakona za "glupe pešake", zbog velikog broja ljudi koji kreću na pešačenja po strahovitim vrućinama, nakon čega su im potrebne usluge hitne pomoći.
Većina zvaničnika i volontera koji učestvuju u spasilačkim operacijama, međutim, protivi se naplaćivanju pomoći, ističe Buč Farabi, bivši rendžer koji je učestvovao u stotinama spasilačkih operacija u Velikom kanjonu i drugim nacionalnim parkovima. Spasioce brine da ako budu naplaćivali pomoć ljudima, oni "neće zatražiti pomoć čim budu u nevolji, zbog čega se može desiti da je zatraže prekasno."
Dozvola za ekspedicije i penjanje na vrh Mont Everesta može da košta nekoliko desetina hiljada dolara. Svake godine, nekoliko ljudi pogine ili nestane u pokušaju da osvoji taj vrh - što pokreće spasilačke operacije na lokalnom nivou. Dok vlada Nepala traži da planinari imaju osiguranje za slučaj spasilačkih operacija, te operacije imaju različite razmere, a Upnedža procenjuje da neke mogu da koštaju "na desetine hiljada dolara".
Ministarstvo spoljnih poslova Nepala nije odgovorilo na zahtev agencije AP da prokomentariše te situacije.