Autokrate padaju kada ljudi izgube strah - a taj trenutak može dramatično pokaže da pokaže obično vikanje podrugljivih parola. Takav je slučaj kada su takozvanog „poslednjeg diktatora“ Evrope, Aleksandra Lukašenka iz Belorusije izviždali za vreme govora u Minsku fabrički radnici, koji su mu vikali da podnese ostavku.
“Nema novih izbora dok me ne ubijete”, poručio je Lukašenko okupljenoj masi. “Ubij se” – dobacio je jedan hrabar radnik dok je predsednik silazio sa bine – što je odvažna izjava koju se niko ne bi usudio da mu kaže u lice u današnjoj Belorusiji.
Poseta je trebalo da pokaže snažnu podršku koju Lukašenko uživa u ključnoj grupi Belorusa, kažu analitičari. Fabrika za proizvodnju točkova za traktore je jedna od najvećih državnih fabrika koje podsećaju na sovjetsku eru, a njihovi su radnici tradicionalno jedni od najlojalnijih Lukašenkovih glasača. Iskusne posmatrače i novinare, debakl u fabrici podsetio je na pad još jednog evropskog autokrate pre 32 godine – Nikolaja Čaušeskua – dugogodišnjeg komunističkog lidera Rumunije.
Pristalice opozicije nose postere "Traži se" na protestima zbog spornih predsedničkih izbora u Belorusiji.
On je na sličan način pogrešno procenio raspoloženje građana – kao i smer u kome idu događaji. 1984. Čaušesku je lako izbegao planirani vojni puč, tako što je ključnu vojnu jedinicu vešto poslao da pomogne u žetvi pšenice. Ali u decembru 1989, stigla ga je osveta istorije, kada je pokušao da uguši antivladine proteste. Demonstrante nije pokolebala nasilna reakcija države.
Osam minuta pošto je započeo govor pred masom na Trgu revolucije u Bukureštu, tokom kojeg je demonstrante nazvao “fašističkim agitatorima koji žele da unište socijalizam”, izviždan je. Odmahnuo je rukom, očigledno zapanjen reakcijom naroda. Videlo se da moć ističe iz rumunskog lidera.
Pristalice beloruske opozicije okupili su se u Minsku u Belorusiji 17. avgusta 2020. Radnici su skandirali protiv predsednika Lukašenka kada je posetio njihovu fabriku istog dana, a štrajkovi uzeli maha širom Belorusije, pojačavajući pritisak na autoritarnog lidera da podnese ostavku.
“Fatalni trenutak slabosti, koji se video uživo na televiziji, zapečatio mu je sudbinu”, piše istoričar Viktor Sebestjen u knjizi “Revolucija 1989: Pad sovjetske imperije.”
Panika na njegovom licu bila je početak kraja. Kao što je kasnije rekao taksista i demonstrant Adrijan Donea: “Mogli smo da vidimo da je uplašen. U tom trenutku smo spoznali svoju snagu.”
Ne propustite: Demonstranti na ulicama uprkos Lukašenkovoj naredbi, EU uvodi sankcijeMalo je verovatno da će Lukašenka zadesiti ista sudbina kao Čaušeska, koji je streljan zajedno sa svojom ženom Elenom, kada ih je preki sud osudio na smrt. Pre će biti da će se naći na letu za Moskvu, gde će zauzeti mesto kao polu-tolerisani gost, zajedno sa smenjenim ukrajinskim predsednikom Viktorom Janukovičem, nagađaju zapadne diplomate.
Međutim, Lukašenko se sigurno neće predate tako lako, smatra Kir Džajls, analitičar u Četam Hausu.
“Pošto podršku javnosti nisu uspeli da brzo pretvore u konkretna politička dostignuća, postoje znaci da protesti zbog lažiranih predsedničkih izbora u Belorusiji gube na snazi protiv otporne države koja i dalje ima jak bezbednosni aparat", upozorava.
“Pokušaji da se za nerede okrivi Zapad usredsređeni su na grupe koje i Lukašenko i Rusija smatraju neprijateljima. A sada Lukašenko ne samo što izmišlja navodne anti-ruske političke predloge opozicije – kao što je gušenje ruskog jezika i zatvaranje granice sa Rusijom, već i navodnu vojnu pretnju NATO-a”, dodaje Džajls.
“Ako se to poveruje u Moskvi, gde je šef diplomatije Sergej Lavrov već opisao događaje u Belorusiji kao “bitku za post-sovjetski prostor”, ruska intervencija je time više verovatna”, kaže on.
Predsednik Lukašenko obraća se radnicima fabrike točkova za traktore, nadomak Minska, 21. avgusta 2020.
Prema istraživačkoj studiji iz 2007. koju su sproveli američki politikolozi Dženifer Gandi i Adam Przevorski o “Diktatorskim institucijama i opstanku autokrata”, utvrđeno je da autoritarni lideri prežive na dva načina – ili tako što pojačaju reperesiju ako mogu, ili tako što prošire bazu podrške kroz nominalne reforme.
Sudeći po ovonedeljnoj reakciji u fabrici u Minsku, reforme po svemu sudeći nisu održiva opcija za Lukašenka. Prema viđenju bivšeg britanskog šefa diplomatije Malkolma Rifkinda, nema razloga da prestane sa brutalnim gušenjem protesta jer bi to bio znak slabosti.
“Imamo presedane – trg Tjenanmen u Kini, gušenje narodnih protesta u Iranu pre nekoliko godina i primer Nikolasa Madura u Venecueli koji je opstao na vlasti uprkos očajničkom otporu sopstvenog naroda. Lukašenko zna da ga u najboljem slučaju čeka dača u Rusiji a u najgorem – zatvorska ćelija u Minsku, ukoliko bude delovalo da popušta pod međunarodnim pritisikom u ovakvom trenutku”, dodaje Rifkind u komentaru za Institut Ujedinjenih kraljevskih službi – istraživačku grupu za odbranu i bezbednost sa sedištem u Londonu.
To međutim, možda nije dovoljno – kao što je otkrio Čaušesko, koji je sam sebe izneverio u trenutku kada je nesvesno pokazao iznenađenje. Jedina opcija Lukašenka može biti da obebzedi neku vrstu intervencije Kremlja. Kir Džajls iz Četam Hausa veruje da bi Zapad trebalo da pažljivo odmeri svoje korake i izbegne davanje izgovora za rusku intervenciju.
Ali ako bi ga Putin održao na vlasti, Lukašenko bi izgubio na snazi – kao lider samo po imenu ali u suštini poslušnik Kremlja – i više ne bi bio suvereni vladar.