Okolnosti u vezi sa pretresom rezidencije bivšeg predsednika SAD Donalda Trampa Mar-a-Lago u Palm Biču na Floridi, koji je u ponedeljak sproveo Federalni istražni biro (FBI) nisu za sada sasvim jasne, pišu američki mediji.
Međutim, Sekretarijat za pravosuđe aktivno je istraživao otkriće kutija u kojima se nalaze dokumenta sa poverljivim informacijama, koje su odnete u Trampovu rezidenciju na Floridi pošto je 45. predsednik napustio Belu kuću u januaru 2021.
Zašto su evidencije poziva, nacrti, govori, rukom pisane beleške i druga dokumenta iz Trampovog mandata u posedu Nacionalnog arhiva SAD (NARA)?
"Predsednička evidencija je vlasništvo vlade Sjedinjenih Država i njome upravlja Nacionalni arhiv", rekla je Megan Rajan Gutorn, vršiteljka dužnosti zamenika glavnog operativnog direktora te agencije. "Dakle, svi predsednički papiri, materijali i zapisi koji se nalaze u čuvanju Nacionalnog arhiva, bilo da su donirani, zaplenjeni ili regulisani Zakonom o predsedničkoj evidenciji, u vlasništvu su federalne vlade".
ARHIVA - Ljudi čekaju kamion da utovare kutije iznete iz zgrade u kompleksu Bele kuće, 14. januara 2021. u Vašingtonu
Zakon o predsedničkoj evidenciji iz 1978. godine utvrdio je da su svi predsednički dokumenti u vlasništvu javnosti i da se automatski prenose na čuvanje Nacionalnog arhiva čim vrhovni komandant napusti funkciju. Sve predsedničke biblioteke i muzeji su deo Nacionalnog arhiva. Predsednička biblioteka bivšeg predsednika Baraka Obame biće prva koja će biti potpuno digitalna.
"Nacionalna uprava za arhive i dokumente je zvanični čuvar evidencije za vladu Sjedinjenih Država", rekao je Rajan Gutorn. "Samo oko jedan do tri odsto evidencije se smatra trajnom evidencijom, a to su dokumenti koji su od suštinskog značaja za razumevanje prava građana SAD, koji naše izabrane zvaničnike smatraju odgovornim za svoje postupke i dokumentuju istorijat naše nacije".
Predsednički zapisi nisu uvek bili u vlasništvu javnosti.
Arhiva - Zgrada Nacionalnog arhiva u Vašingtonu, 7. avgusta 1984.
"Od Džordža Vašingtona preko Džimija Kartera, papiri predsedničke administracije su smatrani privatnim vlasništvom predsednika, koji je mogao da radi kako mu odgovara", rekao je Rajan Gutorn.
Većina vrhovnih komandanata donirala je svoje predsedničke papire, što je presedan, koji je započeo predsednik Frenklin D. Ruzvelt 1940. To se nastavilo sve do 1970-ih kada se predsednik Ričard Nikson borio da uništi svoje zapise, uključujući tajne snimke, tokom skandala Votergejt koji je na kraju doveo do njegove ostavke na funkciju.
ARHIVA - Predsednik Ričard M. Nikson 29. aprila 1974.
Kongres je sumnjao da snimci sadrže dokaze koji bi mogli da inkriminišu predsednika. Zakonodavci su usvojili Zakon o predsedničkim snimcima i očuvanju materijala iz 1974, koji se odnosio samo na Niksonove predsedničke materijale i naložio da NARA zadrži materijale u vezi sa Votergejtom.
Tokom svog života, Nikson se borio da sačuva svoju predsedničku evidenciju u tajnosti. NARA je dobila većinu snimaka u vezi sa Votergejtom, ali ne sve. Posle Niksonove smrti, njegova porodica je donirala njegove predsedničke papire i druge materijale.
Ne propustite: FBI pretresao Trampovu vilu u Mar-a-Lagu"Zove me Džuli Nikson Ajzenhauer, kaže da želi da se sastane sa mnom, da porodica želi da se nagodi", priča Džon Karlin, koji je radio kao arhivar Sjedinjenih Država od 1995. do 2005. godine.
Niksonova ćerka se obratila Karlinu tokom njegove prve nedelje na poslu u junu 1995, više od 20 godina posle Votergejta.
ARHIVA - Predsednik Ričard Nikson grli svoju ćerku Džuli Nikson, 9. avgusta 1974.
"Morate da zapamtite da je u to vreme predsednikova evidencija bila lična", rekao je Karlin. "Nikson je nameravao da je zadrži, a zakon je bio na njegovoj strani. (...) I tako, kada je tog dana nazvala i rekla: 'Spremni smo da se nagodimo', to su bile dobre vesti. Dok je on [Nikon] bio živ, borio se protiv toga. Mislim, ni za živu glavu, nije bilo šanse za bilo kakvo poravnanje".
Među onima koji pristupaju zapisima Bele kuće su predsednički analitičari poput Šenon Bou O'Brajen koji su zainteresovani za dokumentovanje istorije.
"Javnost može da počne da podnosi zahteve putem Zakona o slobodnom pristupu informacijama pet godina nakon što se administraciji okonča mandat, ali takođe predsednik može da se poziva na određena ograničenja za javni pristup do 12 godina", rekla je O'Brajen, profesorka Koledža slobodnih umetnosti Univerziteta Teksasu Ostinu.
"Ako nemamo pristup ovom materijalu, nemamo pristup istini. Imamo pristup samo probranim istinama, na mnogo načina, što je ono što ljudi žele da nam kažu, ili ono što ljudi žele da vidimo, a to nije uvek najtačnije".