Tek kada su ruski raketni napadi na Kijev postali žestoki krajem 2022. godine Natalija Doroš je odlučila da se skloni od rata i dođe u Srbiju. Prethodno je na kratko izbegla u Poljsku, pokušala je da se skloni i u Španiju gde joj je živela majka, ali se stalno vraćala u Ukrajinu.
Od oktobra prošle godine je u Beogradu, dok je njen muž ostao u Ukrajini, gde radi sa vojskom. Odlučila se za Srbiju nakon što je njen rođeni brat uspeo da izbegne iz Rusije, gde je do rata živeo i radio. Kada je on došao u Beograd i Natalija je krenula za njim.
“Osećam se zaista kao izbeglica zato što ovu promenu, ovaj put niti sam želela, niti sam planirala. Niti mogu da se snađem u ovoj situaciji. Čak i sada kada živim ovde osećam se kao gost - i dalje sam svim svojim srcem i dušom u Ukrajini. Ja ovde ne mogu ni da se radujem, ni da se osećam veselo jer sam dušom tamo. Samo je moje telo ovde”, kaže Natalija u razgovoru za Glas Amerike.
Ne propustite: Život Ukrajinaca u proputinovskoj SrbijiNatalija je rođena je na severu Ukrajine, u malom gradu Bahmač, u Černigovskoj oblasti koja se graniči sa Belorusijom. Školu je završila u Sankt Petersburgu u Rusiji, studije turizma u Ukrajini na Kijevskom univerzitetu, a magistarske studije na Saobraćajnom fakultetu.
Ipak, čini se da je to za nju jedan davni, skoro zaboravljeni život, a u sadašnjici se jako teško snalazi. Kako kaže, najteže joj je da ne misli non stop na Ukrajinu, na svoje prijatelje i rođake koji su ostali tamo:
“Uglavnom mi svakodnevica prolazi rutinski, bavim se kućnim poslovima. Nedavno me je brat odveo na ekskurziju i videla sam Šargansku osmicu, gde je jako lepa priroda. Jako puno vremena volim da provodim u prirodi, gde ima manje ljudi. Isto tako posećujem bazen i bavim se sportom jer mi to pomaže da malo skrenem misli sa onog što se dešava u Ukrajini”, priča Natalija o svom životu u Srbiji.
Priznaje i da se nadala da neće doći do rata, ali sada posle godinu i po dana ne zna kada će se i kako završiti:
“Najgori osećaj koji imam je osećaj bespomoćnosti. I kada se taj osećaj nakupi tu se stvara mržnja. Ne znam da li bih to smela da kažem, ali to je ono što žele svi Ukrajinci - da Putin nestane sa lica zemlje zbog ovoga što radi u našoj državi. Kada se pojavljuje taj veliki osećaj mržnje prema agresorskoj strani tu ne možeš da uradiš ništa".
"Potrebno je baviti se sobom, baviti se sportom biti u samoći, jer inače bih počela da napadam obične ljude. Brat radi u ruskoj firmi, radi sa Rusima koji su protiv rata. To su dobri ljudi, ali čak i sa njima ne mogu da komuniciram nakon svega onoga što sam videla i doživela u Ukrajini”, priznaje Natalija.
Kaže i da je u Srbiji jako lepo primljena, ljudi su veoma fini i ljubazni, nema nikakvih problema. Brzo je sredila sve potrebne papire, a sada pokušava da obezbedi sezonsku garderobu, jer je u Srbiju izbegla samo sa zimskim stvarima:
“Jako sam zahvalna Srbiji, ovde je zaista divno. Meni su ljudi jako puno pomogli. Pomogli su nam i sa dokumentima, da uradim privremenu dozvolu. Bukvalno su me uzeli za ruku i sproveli po svim službama. Sve su drugi ljudi završavali za mene”.
Ne propustite: Ruska imigracija: Protiv Putina u Srbiji najviše se bore RusiZna i da Srbi vole Putina, ne shvata razloge te ljubavi, a kako kaže, nije dovoljno naučila srpski jezik da bi mogla sa njima da razgovara o tome. S obzirom da u Srbiji nema mnogo izbeglica iz Ukrajine, ni sa svojim zemljacima se ne druži previše. Pomaže i volontira u udruženju Ukrajinaca “Čini dobro”, ali joj najviše prija da se telefonom čuje sa svojim drugaricama i rođacima koji su u Ukrajini, da sa njima na maternjem jeziku razgovara o tome šta se tamo događa.
Kaže da u ovom trenutku nema neke velike planove za dalji život:
“Verovatno bi o tome trebalo da mislim više, ali trenutno su moje misli zaokupljene ratom. Ali kada sada razmišljam, ono što želim je dom, da živim sa svojim mužem, verovatno da imam psa i dete. I verovatno bi želela da se bavim neki kreativnim, jednostavnim stvarima, kao što je sađenje cveća”.
Život ruskih migranata u slobodi bez Putina
Razgovor sa migrantkinjom iz Rusije počinje njenom molbom da ne koristi pravo ime i prezime, niti da joj se objavljuju fotografije. Uz brzi dogovor da u ovoj priči bude Ksenija, inače jako često žensko ime u Rusiji, sagovornica Glasa Amerike priča da je zajedno sa mužem izbegla u Srbiju u decembru prošle godine i da od tada živi u Novom Sadu.
Kako otkriva, to nije njen prvi susret sa Srbijom – pre desetak godina je turistički posetila Srbiju i tada joj se jako dopala:
“Svi u Rusiji me pitaju kako živim u Srbiji, kako se osećam u Srbiji. Čudno je, ali ne osećam se loše sve vreme. Možete da budete šokirani, pod stresom, jer je to druga zemlja, drugi jezik, ali meni je veoma udobno. Ne znam zašto. Možda zato što imam dosta prijatelja koji su takođe došli iz Rusije, možda zato što volim Srbiju", kaže Ksenija.
Ne propustite: "Osećam se krivom": Ruski volonteri pomažu izbeglicama iz Ukrajine"Zanimljivo mi je, volim Novi Sad. Možda i zato što sam brzo našla posao. Kada se osećaš korisno kad možeš da pomogneš drugim ljudima osećaš se bolje”.
Ksenija je iz Sankt Petersburga, istoričarka je po obrazovanju i specijalista je za period SSSR-a. Tu odmah pravi paralelu sa događajima od pre 100 i više godina, kada je takozvana bela emigracija takođe bežala iz Rusije u Srbiju i živela u nadi da će boljševici brzo pasti, a oni se vratiti kući:
“Ne želim da budem kao bela emigracija, ne želim da živim u nadi. Ne možeš da živiš normalno ako se uvek nadaš da ćeš se brzo vratiti. Ne možeš da živiš u ovoj zemlji stalno čekajući. Mislim da je vrlo loša ideja čekati kraj, i ja pokušavam da živim sada. Pokušavam da živim u Srbiji kao u svojoj zemlji. Ne želim da živim sa spakovanim koferima pored vrata, čekajući da se vratim kući. Želim da živim normalan život”.
S ozbirom na ono što se događa u Rusiji, na to kako izgleda život pod Putinom, Ksenija je svesna da će možda deset i više godina provesti u Srbiji i zbog toga joj nije strana ni ideja da uzme srpsko državljanstvo.
S obzirom da je osoba koja voli da kaže ono što misli, za nju, kako kaže, nije bilo života u Rusiji u kojoj ne možeš da kažeš da si protiv rata, da ne voliš Putina, čak ni da se obučeš u žuto i plavo kao znak podrške Ukrajini:
“U Srbiji možete voleti Putina ili možete mrzeti Putina. Možete slobodno da govorite o njemu. To je bolje situacija nego u Rusiji, jer tamo ne možete da kažete da ne volite Putina. Mislim da je Srbija slobodna zemlja jer možeš da kažeš svoje mišljenje. Volite Putina, mrzite Putina – to je vaše mišljenje. I to je dobro po meni”.
U datim okolnostima Ksenija kaže da je zadovoljna kako je prošla u životu – došla je u zemlju koja joj se jako dopada, toplo je dočekana i to joj puno pomaže da živi daleko od svoje zemlje. Srbi su gostoprimljivi, žele da pomognu i pričaju sa njom, uvek su nasmejani, ljubazni, čak i ako gaje veliku ljubav prema Vladimiru Putinu.
Ne propustite: Izbeglice iz Rusije u Srbiji: Život bez budućnosti“Razumem Srbiju. Zato što mislim da su mnoge stvari u Srbiji slične kao u Rusiji. Ne političke stvari, ali životne stvari jesu. Shvatate kako da iznajmite stan, kako da kupite nešto, kako da se prevezete. Jezik je divan i sviđa mi se srpski jezik i mislim da ga možete naučiti vrlo brzo. Jer možete da razumete neke reči koje su kao u ruskom. Lakše je nego francuski ili nemački”, kaže Ksenija.
Za sada je Kseniji i njenom mužu odobren boravak na godinu dana i veruje da neće biti problema da produži dozvolu da ostane u Srbiji. Od svega joj, kako kaže na kraju razgovora, najteže pada pomisao na Ukrajinu i Ukrajince:
“U mojoj poziciji uvek razmišljam o Ukrajincima. I mislim da moja situacija i nije toliko loša. Imam dom, imam gde da se vratim u svojoj zemlji. Moji problemi i nisu problemi, poredeći sa time kako žive Ukrajinci”.