Jagoš Marković, jedan od najistaknutijih pozorišnih reditelja u Srbiji, Crnoj Gori i na Balkanu u poslednje tri decenije, preminuo je u 58. godini.
Rođen je 1965. u tadašnjem Titogradu, u Crnoj Gori, a diplomirao je 1987. godine na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi Borjane Prodanović i Svetozara Rapajića.
“Jagoš u pozorištu nije samo reditelj. On je u pozorištu sve; on je i glumac, on je i ceo ansambl, on je i publika, on je i scena, i loža, i prva, druga i treća galerija, on je i pozorišna biblioteka, on je četka i boja, i čekić i ekser, i konopci i reflektori, i svila i vatra, i kulisa i zavesa. On je sve to možda samo zato da bi nam pokazao da je svet bez ljubavi jedno isušeno, slano i jalovo morsko dno…“, rekao je 2004. o Markoviću pesnik Ljubomir Simović, kada mu je uručivao Nagradu „Mića Popović“.
Njegove predstave u Srbiji i regionu su dobijale pozitivne kritike, a često su se izvodile pred krcatim salama. Bio je dobitnik desetina prestižnih nagrada.
Ne propustite: Da li će Kotor izgubiti mesto na UNESKO listi svetske baštine?Marković je od 2008. godine bio stalni reditelj u Narodnom pozorištu u Beogradu, gde je režirao neka od najznačajnijih naslove svetske i domaće klasike: Učene žene, Hasanaginica, Gospođa ministarka, Pokondirena tikva, Antigona, Pepeljuga (opera) i Figarova ženidba (opera).
Među priznanjima koje je dobio su: Nagrada „Bojan Stupica“, Nagrada oslobođenja Beograda, Trinaestojulska nagrada, Nagrada „Mića Popović“, Nagrada za svekupan doprinos stvaralaštvu Crne Gore, Nagrada grada Beograda, Nagrada grada Podgorice, Sterijina nagrada, nekoliko nagrada „Zlatni ćuran“, „Ardalion“…
U drugim teatrima u regionu i inostranstvu režirao je do sada više od pedeset predstava. Među najznačajnije ubrajaju se: “Romeo i Julija”, “Kate Kapuralica”, “Dekameron dan ranije” (Narodno pozorište Sombor), “Lukrecija iliti Ždero” (Pozorište na Terazijama), “Skup”, “Bogojavljenska noć”, “Govornica”, “Sumnjivo lice”, “Tako je ako vam se tako čini” (Jugoslovensko dramsko pozorište).
Režirao je i “Porodične priče”, “Gospoda Glembajevi”, “Jesenja sonata” u beogradskom Ateljeu 212, “Galeba”, “Filumenu Marturano” i operu “Karmen” (HNK Ivana pl. Zajca), “Lukrecija o bimo rekli Požeruh” (Riječke letnje noći), “Učene žene” (HNK Split), “Čarapu od sto petlji” (Beogradsko dramsko pozorište), “Zoru na istoku”, “Naše sinove”, “Svinjskog oca” (Zvezdara teatar), “Hasanaginicu” (Centar za kulturu Tivat), Tartif, Hekub u Crnogorskom narodnom pozorištu.
Ne propustite: Preminuo pisac Dejan Tiago StankovićU maju ove godine u Narodnom pozorištu premijerno je izvedena predstava “Urnebesna tragedija” u Markovićevoj režiji, a po komadu Dušana Kovačevića.
“Poželeo sam to da radim još pre 30 godina, još dok sam gledao predivnu Duškovu predstavu sa velikanima. Voleo bih da ih nabrojimo; Danilo Bata Stojković, Milena Dravić, Dragan Nikolić, Anica Dobra, Ljiljana Dragutinović, Snežana Bogdanović, Lazar Ristovski, Žarko Radić… Dakle, dugo mislim na taj komad tako da ne znam precizno da u reči stavim prve asocijacije i motive ali znam da je, naški rečeno – moj”, rekao je Marković u maju u razgovoru za list Blic.
Odgovarajući na pitanje šta je danas tragično, a šta urnebesno, Marković je rekao:
“Reći ću da je jedan od najvećih razloga zašto radim taj komad - taj neviđeni spoj koji je Duško Kovačević postigao, spojio žanr, materiju da bude i urnebesno i tragično. To smatram da je podvig. “Urnebesna tragedija” je klasika. Toliko sam zadivljen tim spojem urnebesnog i tragičnog da sa tom materijom nisam na ‘ti’, nego sam jako mobilisan da odgovorim delu. A šta je urnebesno i tragično u tom komadu, pa sve. Ni manje ni više nego – sve”.
U novembru 2022, Marković je režirao i jedan od velikih svetskih klasika, Šekspirovog “Magbeta”, a tada je uoči premijere kazao da taj vanvremenski komad oslikava odnos čoveka prema moralu i dan danas.
“Znamo svi mi dobro šta smemo a šta ne smemo činiti u životu, šta je čovečno i moralno a šta nije, ali kršimo te vrednosne zakone koje nas i čine ljudima. I to boli prvo vreme, kao što vidimo i u „Magbetu“, ta bol je pomagač, zovimo je savest, a pretpostavljam da neki posle oguglaju na svoje zlo, više ga i ne registruju, uspavaju savest ili im se desi ne znam šta. Ne bih im ja bio u koži. Dosta mi je mojih grešaka i preispitivanja o životu”, kazao je u intervjuu za list Danas.
Krajem prošle godine, u intervju za televiziju N1 govorio je da je danas pozorište “bolje od naše stvarnosti” i da čovek mora da preuzme odgovornost za ono što može da uradi.
„Neće nikad doći bolje vreme u kom će doći pravde – ne, to je u nama, to moramo sami. Svi su ti vladari i suvladari pokazatelji našeg kolektivnog delovanja – mi to biramo, mi to glasamo“, kazao je tada.