Ruski uticaj, unutrašnje slabosti demokratija Zapadnog Balkana, ali i aktuelna američka politika prema regionu - tri su grupe izazova sa kojima se države Zapadnog Balkana suočavaju na putu ka EU i NATO, ocenjeno je na skupu na Univerzitetu „Džons Hopkins“ u Vašingtonu. Pozdravljena je međutim jedna pozitivna vest iz regiona - dogovor Skoplja i Atine o imenu.
Ako se dogovor Grčke i Makedonije u vezi sa imenom i formalno realizuje, članstvo Makedonije u NATO i EU moglo bi da bude ubrzano, ocenjuju stručnjaci za Balkan. Baš zato ova vest sigurno nije obradovala Rusiju, kaže profesor Edvard Džozef, ali ne smatra da će novi razvoj događaja nužno pojačati pritisak Rusije na Srbiju - koja ostaje pri vojnoj neutralnosti.
„Rusija vidi NATO kao neprijatelja, ali to je njen problem i ne bi trebalo da postane i problem Srbije. Srbija će odlučiti šta će i ne mora da postane članica, ali činjenica je da su njeni susedi Hrvatska i Crna Gora već u NATO-u, a Makedonija na tom putu. Rusija bi stoga mogla da pojača pritisak na Srbiju, ali bi isto tako mogla i da prizna da je izgubila“.
Balkan je za Rusiju samo jedno od mnogobrojnih bojnih polja širom svijeta i među njima nema bratske ljubavi, već samo interesa, smatra bivši zvaničnik crnogorske vlade Nebojša Todorović, koji na Univerzitetu "Džons Hopkins" radi istraživanje o ruskoj politici u regionu, a posebno o slučaju Crne Gore.
“Svi smo svjedoci šta se desilo 2016. godine, što je bio ruski odgovor na crnogorsko približavanje i ulazak u NATO. Mislim da se taj pritisak sada malo smanjio, ali će u narednom periodu biti više prisutan u nekim drugim zemljama Balkana. Mislim da će Srbija i dalje ostati pod tim pritiskom i uticajem I to kroz iste alate kao što su panslavizam, pravoslavna crkva, religija, kultura…”
Profesor na "Univerzitetu Džons Hopkins" i stručnjak za Balkan Danijel Server upozorava:
„Razumem flertovanje Beograda sa Moskvom, ali treba jasno da se odredi šta je zaista u interesu Srbije. Moje mišljenje je da je taj interes na Zapadu. Čuli smo ovde od ambasadora Srbije da bi 99 odsto Srba, kada bi imalo izbora, studiralo i radilo na Zapadu, a ne u Moskvi. A zašto je to tako? Zapad jednostavno ima više da ponudi“.
Međutim, problem nije samo u takmičenju Vašingtona, Moskve i Brisela - u zemljama Zapadnog Balkana i dalje ima korupcije, a nema vladavine prava i slobode medija, ističe američki diplomata Tomas Kantrimen, koji upozorava da „putinizam“ nije put ka EU, ali i priznaje da zapad ne čini mnogo da to promeni.
„Pitanje je kako jedna demokratska zemlja može da primora drugu zemlju da postane više demokratska, transparentnija? Mislim da se to ne postiže pritiskom. EU treba da bude jedan moćni magnet koji ohrabruje reforme potrebne ovim zemljama, kako bi ostvarile svoj puni potencijal. Dakle, to je pitanje privlačnosti, a ne pritiska“.
Za Balkan bi problematična mogla da bude i trenutno nepredvidiva američka spoljna politika. Viši saradnik Centra za transatlantske odnose Majkl Halcel ocenio je da se aktuelni američki predsednik bolje oseća u društvu svetskih diktatora nego najbližih američkih saveznika.
„Američka politika za Balkan, kada je prepuštena profesionalncima, razumna je i izvodljiva. Ali, šta onda? Možda će predsjednik iskoristiti svoju nepogrešivu sposobnost da procijeni nekog za minut i da odluči da je neki od anti-demokratskih loših momaka na Balkanu, koji mu je možda laskao - častan i da bi trebalo da ga podržimo. Ili da se ne bi trebalo suprostaviti štetnom uticaju Rusije na Balkanu, jer bi možda bilo izgubljeno previše radnih mjesta u Gaspromu“.
Na skupu o Balkanu bilo je i dobro poznato lice. Bivši zamenik pomoćnika državnog sekretara SAD, a trenutno diplomata bez angažmana Brajan Hojt Ji dobio je nagradu „Mediterranean Leadership“ za 2018. godinu, zbog izvanrednih dostignuća za vreme svog mandata. Hojt Ji, koji se tokom cele karijere bavio Balkanom, polu-šaljivo je opisao kako to utiče na američke diplomate.
„Za američkog diplomatu bavljenjem Balkanom počne kao hobi, onda prerasta u zavisnost, a završava se kao bolest“.