Srbija i Hrvatska troše najviše novca za odbranu na Zapadnom Balkanu, a kako je istaknuto na predstavljanju izveštaja Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) naoružavanje se u ovom regionu shvata kao pretnja susedima, ali i kao opravdanje za sopstveno naoružavanje.
Kako je na skupu održanom u ponedeljak istakla istraživačica BCBP Marija Ignjatijević, u čitavom regionu, a posebno u Srbiji, nabavka naoružanja se obavlja ad hok, u skladu sa spoljnopolitičkim interesima, a ne prema planovima i potrebama vojske.
Takođe, istraživanje “Transparentni sistemi odbrane za bezbedniji regon” pokazuju da postoje velike razlike između planiranih troškova za odbranu na početku godine u budžetu i stvarnih troškova koji se utvrđuju na kraju godine.
Tu prednjači Srbija, koja je, kako kaže Ignjatijević, 2020. godine dostigla nivo izdvajanja za odbranu od dva odsto ukupnog budžeta:
“Recimo, u 2021. godini, to jest prošle godine je budžet za odbranu tokom godine uvećan za skoro 50 odsto. I to se dešavalo i ranijih godina – u 2018. i 2020. godini je tokom godine prebacivanjem sredstava iz budžetskih rezervi na naoružanje budžet za odbranu uvećan 20 do 30 procenata”, istakla je Ignjatijević i napomenula da se ulaganja u odbranu ne moraju nužno posmatrati kao naoružavanje, već i kao obnova i modernizacija zastarelih sistema odbrane nasleđenih iz bivše Jugoslavije.
U slučaju Hrvatske, kaže Ignjatijević, postoje velike razlike u onome što se ističe u zvaničnim državnim dokumentima i onoga što te zemlje prijavljuju NATO-u i nalazi se u NATO bazi podataka.
Prema njenim rečima, Srbija ne objavljuje ni podatke o donacijama iz Rusije i Belorusije, iako je reč o tenkovima, borbenim vozilima ili avionima, a to se, kako kaže, pravda objašnjanjem da je reč o poverljivim stranim podacima koji nisu za javnost.
U Albaniji su troškovi odbrane najmanje transparentni, a zanimljivo je i da Bosna i Hercegovina troši najmanje novca za odbranu, pre svega zbog blokade centralne vlasti:
“Poslednjih meseci postoji snažna tendencija da se nivo odbrane sa centralne države prebaci na entitete, što je veći bezbednosni izazov od samog podatka koliko se troši za odbranu u BiH”, rekao je Sead Turčalo, dekan Fakulteta političkih nauka u Sarajevu.
U istraživanju su analizirani i militaristički narativi u regionu, pre svega u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, i - kako je istakao istraživač BCBP Luka Šterić - uočena je takozvana “bezbednosna dilema” u kojoj se naoružavanje jedne od strana, odnosno suseda predstavlja kao bezbednosna pretnja.
Samoproglašena neutralnost Srbije
Igor Tabak, vojni analitičar iz hrvatskog portala “Obris” je rekao da se može dovesti u pitanje vojna neutralnost Srbije:
“Neutralnost nije samo pitanje proglašavanja iste. Neutralnost treba biti i prihvaćena i iz okoline. Mislim da jako malo država iz okoline zapravo Srbiju doživljava neutralnom, bez obzira šta službeni Beograd priča. Mislim da su svi interkontinentalno primetili onaj veliki skup podrške Putinu, valjda jedini takav na planeti i to su sve stvari koje ulaze u računicu – i političku, javnu, a onda i odbrambenu”.
“Hrvatska prati naoružavanje Srbije i to se doživljava kao produžetak velikosrpske politike iz prethodnog rata i kao pokušaj vlasti u Beogradu da se obnovi ta ideja 'Velike Srbije', pominje se narativ 'srpskog sveta' i Srbija se vidi kao agresor koji želi da ponovo podeli karte na Balkanu”, kaže Šterić i dodaje da sa druge strane srpski državni vrh govori kako je naoružavanje Srbije davno zakasneli odgovor na naoružavanje Hrvatske, koja se vidi kao pokrovitelj svih neprijatelja Srba u regionu, pa i na Kosovu u okviru NATO snaga.
“Pa se onda u Hrvatskoj stalno pominje Srbija kao eksponent Rusije na Balkanu i njenih interesa, koja ima cilj da destabilizuje NATO i Hrvatsku kao članicu NATO saveza. U Srbiji se pominje da je Srbija jedina zemlja koja je okružena NATO savezom, tako da u tom smislu mora da osnaži svoju odbranu”, rekao je Šterić i dodao da se zapaža i radikalizacija retorike, koju dodatno pojačavaju tabloidi.
Kako je rečeno na skupu, sve se to najčešće koristi za unutrašnju upotrebu gde je lideri država predstavljaju kao zaštitnici nacionalnih interesa i prepreke da se ponove momenti iz bliže ili dalje istorije.
