U Srbiju je došla sad već davne 2011. godine i za 13 godina života u Beogradu izgradila je porodicu, naučila jezik, zaposlila se, dobila u međuvremenu i srpsko državljanstvo. Priznaje da kad je došla nije imala ni vremena ni interesovanja za politiku, ali da su dešavanja između Rusije i Ukrajine počela da utiču na nju.
Definitivna prekretnica u životu Saše Seregine Vušurović bila je ruska agresija na Ukrajinu, zbog čega je iskoračila iz dotadašnjeg života i postala antiratna aktivistkinja:
„Kad se to desilo nisam imala drugog izbora osim da izađem na proteste i nekako se dosta posvetim tome da govorim protiv ovog rata i da prenosim neke važne poruke koje moraju da se čuju, posebno od strane ruske zajednice ovde u Srbiji ili bilo gde. Tako da sada nosimo određeni teret i određenu odgovornost u tom smislu, da imamo neku dužnost“, kaže Saša u razgovoru za Glas Amerike.
Tokom poslednje dve godine u Srbiju je došao veliki broj Rusa i postoje različite brojke o tome koliko je njih, bežeći od rata u Ukrajini i generalne situacije u Rusiji, spas potražilo u Beogradu i drugim srpskim gradovima. U početku su rado govorili o tome zašto su pobegli iz Rusije, o ratu u Ukrajini i drugim aktuelnim temama, ali pošto su ovdašnje vlasti poslednjih meseci uskratile pravo na boravak u Srbiji nekolicini Rusa, situacija se veoma promenila.
Danas gotovo niko iz ruske zajednice više ne želi da se pojavljuje u medijima plašeći se uskraćivanja gostoprimstva u Srbiji i Saša Seregina je svesna da govori ne samo u svoje, nego i u ime desetina i desetina hiljada Rusa koji žive, ali i ćute o svom životu u Srbiji i onome što se događa u Rusiji:
„Sasvim je jasno da neće da rizikuju to svoje pravo i slobodu koju su srećom dobili ovde u Srbiji. Prosto nemaju drugog izbora, u smislu da više nemaju ni gde da idu ako im se desi da budu proterani kao ovi do sada. Prosto nemaju više gde da odu osim da se vrate u Rusiju, gde ih takođe čeka progon. Tako da se to sa ljudske strane može razumeti“, kaže Saša i objašnjava da je to u osnovi bazično egzistencijalno pitanje.
Prema njenim rečima ljudi su otišli iz Rusije uglavnom u potrazi za bezbednošću, za nekim slobodnijim životom i naravno da vrednuju to i da neće da sebe dovode u situaciju da bi im to pravo opet bilo oduzeto:
„To je dosta tužno, jer u suštini taj glas ruske antiratne zajednice je jako vredan ovde u Srbiji, to je glas nekih autentičnih ljudi koji su došli odatle, koji ne pričaju nešto što je smišljeno, fabrikovano u Srbiji, pa pušteno u neke medije, nego je to autentičan glas ljudi koji su to proživeli, koji znaju iznutra taj sistem, taj režim, taj život u Rusiji. Ali nažalost iz razgovora sa sunarodnicima znam da ljudi u Srbiji njima ne veruju. Često se desi da jednostavno misle da znaju bolje o situaciji u Rusiji nego oni koji su došli odatle“, kaže Saša i kroz osmeh kaže da je razgovor jednog izbeglog antiratnog Rusa i ovdašnjeg proruski nastrojenog Srbina gotovo nemoguć.
Vremenom i sama je počela da izbegava tu vrstu komunikacije:
„Često odlučujem da ne trošim vreme, posebno na društvenim mrežama. Mogla bih satima sa nekim da se raspravljam. Nažalost, shvatila sam da je to dosta besmisleno. Razgovor je apsolutno nekonstruktivan, ne daje nikakve plodove, uvek znam da će se razgovor završiti nekom psovkom, nekom uvredom, da ne kažem nekim pretnjama. Prosto drugačije mišljenje se tu ne toleriše, apsolutno se veruje samo jednom tipu izvora koji dolaze da li iz Rusije, da li negde iz Srbije. Ali samo se veruje izvorima koji potvrđuju već postojeću sliku koja je odavno formirana“.
Tokom života u Srbiji Saša je ujedno bila i najbolji svedok sve većih promena u srpskom društvu. Kada je došla pre više od decenije u Srbiji, kako kaže, nije bilo toliko napetosti i polarizacije:
„To nešto što bih rekla da je ključna razlika - po pitanju pogleda na svet društvo nije bilo toliko podeljeno. Sad mi se čini da su se ljudi podelili po nekim kategorijama i da je skoro nemoguće promeniti njihovo mišljenje i njihov pogled na neke stvari. Jako je teško i neki ljudi vrlo slabo reaguju na neke argumente i ne prihvataju neke činjenice. To je mnogo drugačije. U smislu nekih osnovnih sloboda isto je drugačije, a i situacija sa medijima mnogo je drugačija nego pre 10-12 godina. Sve bi bilo znatno lakše da su ljudi bili otvoreniji za razgovor, za razmenu mišljenja, činjenice itd. Ali nažalost to nije slučaj danas“.
Početkom nedelje u beogradskoj Dvorani kulturnog centra pred punim gledalištem emitovan je film "20 dana u Marijupolju". Kako Saša ocenjuje, film je jako dobro primljen, ljudi su izlazili iz sale vidno potreseni i - po njenom mišljenju - veoma je važno da takvih filmova i sadržaja bude više u srpskim mejnstrim medijima, pa i na javnom servisu:
„Videćemo da li ćemo to dočekati. Mislim da bi to bilo i te kako primereno, pogotovo što sad ovaj film ima velike šanse da dobije Oskara u martu - mi ćemo navijati za to, pa posle toga možemo da predložimo i RTS-u da ga prikaže“.
Ipak, Saša je svesna snažne i dominantne ruske propagande u Srbiji i ističe da većina ovdašnjih mejnstrim medija - neki dosledno, neki možda nesvesno - prihvataju i šire te propagandne narative koji se često direktno pišu u Rusiji i posle distribuiraju po drugim medijima.
„Bili smo svedoci više puta situacije da se u Rusiji neka važna vest objavi na nekom tamo portalu i onda u roku od minut ili dva već je prevedena na srpski i pojavi se negde u srpskim medijima. To naravno nije slučajno. Postoji više mehanizama kako se ta propaganda širi i multiplicira, ima ljudi koji se stručno bave time, proučavanjem tih mehanizama i toga kako ruska propaganda i taj maligni uticaj funkcioniše, ali primera je bezbroj i nažalost dosta je to uspešno. Toliko da većina ljudi prosto ne razmišlja više i ne osvešćuje se kako dolaze te informacije, niti odakle, niti kako“, naglašava sagovornica Glasa Amerike.
Pre dve godine, kada je rat počeo napadom Rusije na Ukrajinu, Saša kaže da je u bila u šoku i da je verovala da će za par nedjelja, ne više od mesec dana sve biti gotovo pobedom Ukrajine.
„Prosto je delovalo neverovatno da ovako jedan brutalan čin, ovakva jedna vojna invazija na drugu suverenu zemlju, da je to nešto što može u savremenom svetu da potraje čitave dve godine – to je delovalo apsolutno neverovatno. I prosto mislili smo da niti će to građani Rusije dozvoliti, niti da će svet dozvoliti, ali nažalost tu smo gde smo i dalje“, priča Saša Seregina i naglašava da u poslednje vreme nije više optimista i da lično više ne vidi kraj ratu, niti neki signal da će skoro biti gotov:
„Jedini mogući završetak rata po meni je pobeda Ukrajine, ali sada deluje da je došlo do određene pat pozicije, koja traje i za sobom vuče velike gubitke sa obe strane, i ne doprinosi nikakvoj realnoj promeni. Tako da ne vidim za sada neko svetlo na kraju tunela, da mogu da osetim neke promene, nešto dobro da očekujem u skorije vreme barem. Naravno, nadamo se kao i uvek najboljem, ali videćemo. Nažalost drugu godišnjicu dočekujemo sa ovakvom neizvesnošću kao što je bilo i do sada“.
Saša na isti način odgovara na pitanje da li se vidi kraj režima Vladimira Putina - kako kaže on je „učvrstio svoju poziciju u tom zločinačkom režimu koji sada vlada Rusijom“.
„Nažalost, i posle smrti Alekseja Navalnog u zatvoru - mislim da je time Putin dodatno učvrstio svoju poziciju, i represiju, i taj nivo diktature koji je već uveliko uznapredovao u Rusiji. Tako da ne vidim ni neki bes koji bi bio očekivana reakcija posle ovih poslednjih tragičnih događaja. Nažalost, vidim više među sugrađanima dosta tuge i beznađa u celoj ovoj situaciji“.
A o tome kako Vladimir Putin i režim u Rusiji doživljavaju Srbiju i da li joj uzvraćaju ljubav, Saša iznosi generalnu ocenu da taj režim nikoga ne smatra sebi ravnopravnim:
„Priče, razgovori i ta retorika oko bratstva i bratskih naroda - to ne postoji, to nije realno, da se razumemo. Rusija gleda svakog sa visine i svaku drugi zemlju kojoj prodaje tu priču o bratstvu i bratskom narodu zapravo posmatra kao neki instrument u postizanju nekih svojih ciljeva. Političkih, teritorijalnih, kakvih god. Tako da te poruke iz Rusije o Kosovu i svemu što ima veze sa Balkanom - to je jedna politička igra i jedno kalkulisanje interesima i sve u svrhu postizanja nekih svojih konretnih ciljeva“, kaže Saša i zaključuje:
„O dobrobiti Srbije i ljudi u Srbiji se tu ne razmišlja“.
