Frenklin Foer, autor knjige "Kako fudbal objašnjava svet", u intervjuu za gruzijski servis Glasa Amerike, govorio je o tome da li je globalizacija promenila ovaj sport u odnosu na period od pre 20 godina kada je objavio kultno delo, šta su mu glavni utisci sa utakmica aktuelnog Evropskog prvenstva i da li je "soker" u Sjedinjenim Državama konačno postao popularan.
"Mislim da je EP u skladu sa snom o evropskoj integraciji. To je zapravo veliki san o kontinentu koji bi mogao da bude ujedinjen u zajednički identitet, a gde ljudi još uvek mogu da održe sopstvene nacionalistički strasti. Mislim na sve aspekte evropskog projekta, ovde zaista imate jednakost između Istoka i Zapada unutar evropskog fudbala. To je neverovatna eksplozija radosti i zajedničke kontinentalne veze", objašnjava Foer.
Glas Amerike: Proučavali ste različite slučajeve gde je u određenom stepenu fudbal koji je trebalo da učini svet donekle tolerantnijim, rezultirao nacionalističkim osećanjima. Kakvu ulogu igra fudbal u tom pogledu? I da li ima pozitivan ili negativan uticaj?
Foer: Jedna od stvari za koje mislim da se dešavaju jeste da moderna evropska kultura postaje sve više sekularna. I mislim da je fudbal u mnogim značenjima zamenio versku osnovu u životu. Pesme su himne, a stadioni postaju crkve. Tu su veoma snažne emocije. Oni mogu biti dobre ili loše, kao što je slučaj i u religiji.
Glas Amerike: Da li je fudbal doneo globalizaciju ili je globalizacija fudbal učinila popularnijim i dostupnijim?
Foer: To ide u oba smera. Jedna od neverovatnih stvari je što sedim ovde u Vašingtonu, mogu da gledam svaku utakmicu na EP i divim Evropa koja ima neverovatan kvalitet, to je izvoz koji mogu da pošalju u ostatak sveta. Ali izvanredna stvar u vezi sa globalizacijom u odnosu na igru je način na koji lokalne kulture opstaju. Nacionalizam opstaje. Globalizacija i ovaj osećaj privrženosti su potpuno konzistentne stvari koje su u suprotnosti sa oni što su mnogi sanjali kao o globalizovanom svetu.
Glas Amerike: Možete li da izdvojite slučajeve u kojima se politika uplela u fudbal?
Foer: To nas vraća, recimo, u Španiju kada pogledate Frankovu autoritarnu vladavinu tokom koje je postao veliki pokrovitelj Real Madrida. I kaznio je Barselonu jer je na nju gledao kao na mesto gde postoji opasan katalonski nacionalizam koji bi mogao da potkopa njegovu vladu. Silvio Berluskoni je postao premijer Italije jer je bio predsednik Milana. Postoje primeri fudbalskih huligana koji izlaze i počine genocid u Bosni. I mogao bih da nabrajam u nedogled, jer primera ima mnogo.
Glas Amerike: Šta se promenilo u odnosu na vreme od pre dve decenije kada ste napisali knjigu?
Foer: Mislim da se ekonomija igre promenila jer se globalizacija fudbala samo ubrzava. Zanimljivo je videti način na koji su nacionalne države postale vlasnici klubova. U Engleskoj imate Ujedinjene Emirate koji su vlasnici Mančester sitija, Saudijska Arabija je vlasnik Njukasl junajteda. Američki privatni kapital je ušao u igru jer razume priliku koju pruža. Imate Čelsi u vlasništvu Amerikanca, Toda Bolija, Milan je bio u vlasništvu američkog privatnog kapitala. Dakle, to je bila ogromna promena. I mislim da je rast ženskog fudbala još jedna velika, velika stvar koja se dogodila tokom poslednje dve decenije.
Glas Amerike: Zašto fudbal u Americi nema toliko navijača kao u Evropi? Zašto nije zaživeo u Sjedinjenim Državama ili se to menja?
Foer: Mnogo se promenilo. Vidite način na koji rade ovdašnje televizije, bilo da je to NBC, koji prenosi englesku Premijer ligu ili Foks, koji prenosi Evropsko prvenstvonosi ever. Postoji sve veća glad za međunarodnim fudbalom u SAD, jer Amerika ima migrante i zato što je igra neverovatan proizvod. “Primila” se mislim, na način za koji su mnogi sumnjali da će ikada uspeti.
Glas Amerike: Kada pričate o globalizaciji i pozitivnim efektima, na primer, u Gruziji, smo imali smo priču o kapitenu tima koji je nosio narukvicu duginih boja i to je pokrenulo razgovor o pravima LGBT stanovništva u Gruziji. Bio je veoma nepokolebljiv u odbrani svoje pozicije. Da li fudbal čini ljude tolerantnijim ili ne?
Foer: Mislim da to nema takav efekat, možda kada je u pitanju rasizam je to imalo taj efekat. Pogledajte samo Nemačku i kakav neverovatan multirasni tim Nemačka ima ili francuska ekipa, koja ne može da bude više multirasnija. Mislim da su to imale nekog efekta. Eto, i Kilijan Mbape je pozvao francuske navijače da ne glasaju za Le Pen na predstojećim izborima. Dakle, možda postoji neka veza tokom vremena u kojoj vidite ljude koji su drugačiji od vas kako vas predstavljaju na fudbalskom terenu i to vas na kraju čini tolerantnijim.
Glas Amerike: Šta predstavlja ideja okupljanja oko zastave tokom utakmica? Da li je ovo dobar nacionalizam? Da li je to nešto što je liberalnim demokratijama na neki način potrebno da bi se ponosile svojom zajednicom? I koliki je osećaj koliko je taj osećaj zajedništva važan?
Foer: Mislim da je važno da čak i liberalne zajednice koje su kosmopolitske u svojim pogledima imaju osećaj zajedništva i strasti i osećaj da smo, znate, svi zajedno deo tima. I to je ono što omogućava da se građani ubede da ulažu novac u zdravstvenu zaštitu za svoje sugrađane, u smislu da se jednostavno brinu za svoje komšije. Morate da se osećate kao da ste deo koherentne celine.
Glas Amerike: Šta to stvara? Da li donosi neke opasnosti? Ako pogledate istoriju 20. veka, istoriju i recimo periode nacističke Nemačke ili Sovjetskog Saveza. Kakvu je ulogu tada igrao fudbal?
Foer: Komplikovano je. Kada je Hitler došao na vlast, jedna od prvih stvari koje je uradio ili na putu do vlasti bila je da je pokušao da kazni Bajern Minhen jer ga je smatrao jevrejskim klubom. Imate diktature koje su tokom čitavog 20. veka pokušavale da eksploatišu fudbal da bi ostale na vlasti, kao u Argentini i Brazilu, a zatim i u Sovjetskom Savezu. Bio je to način pokušaja da se stvori veštački sovjetski identitet tako što će učestvovati igrači iz svih republika. To je bio pokušaj da se dobije legitimitet.
