Ako je suditi na osnovu dosadašnjih iskustava i rezultata, predstojeći, sedmi po redu susret predsednika Srbije Aleksandra Vučića i kosovskog premijera Aljbina Kurtija u sredu u Briselu ne bi trebalo da donese ništa novo i neočekivano.
Sastanak je sazvao evropski komesar za spoljnu politiku i bezbednost Đozep Borelj, a Miroslav Lajčak, koji je ispred Evropske unije zadužen za dijalog Srbije i Kosova posetio je prošle nedelje Prištinu i Beograd.
Borelj je nedavno predložio ukidanje kaznenih mera Evropske unije unije Kosovu, a uoči predstojećeg susreta je izjavio da ulaže napore da dijalog Srbije i Kosova dovede do operativnog rešenja za primenu Ohridskog sporazuma.
„A to može stvoriti scenario u kojem dijalog, ne kažem da će se obnoviti, ali barem da ne bude grubo prekinut“, izjavio je Borelj na marginama zasedanja šefova diplomatija EU, koji se održava u Luksemburgu.
Opisujući sebe kao umerenog optimistu pred sastanak Vučića i Kurtija, Miloš Pavković iz Centra za evropske politike podseća da je dijalog upao u ozbiljnu krizu posle Ohridskog sporazuma:
„U tom smislu je ovo pokušaj spašavanja onoga što je od dijaloga ostalo. I sama činjenica da poziv stiže od Borelja a ne od Lajčaka podiže celu priču na viši nivo i znači jače zalaganje da se do nekog napretka dođe“, kaže Pavković u razgovoru za Glas Amerike i ističe da su Beograd i Priština na dijametralno suprotnim pozicijama, iako i jedna i druga strana deklarativno prihvataju Sporazum o putu ka normalizaciji odnosa Kosova i Srbije:
„Za Srbiju taj put počinje kreiranjem Zajednice srpskih opština, a za Prištinu međusobnim priznanjem i to je tačka sporenja. Ja mislim da Evropska unija sada pokušava da premosti jaz skrećući fokus sa tog problema tako što koristi politiku proširenja“, ističe Pavković i objašnjava da Brisel sada pokušava da se stimuliše napredak u politici proširenja ne bi li se stimulisao napredak u dijalogu i normalizaciji odnosa Beograda i Prištine.
Po mišljenju Dragiše Mijačića, direktora Instituta za teritorijalni ekonomski razvoj (InTER) svrha održavanja predstojećeg sastanka između Kurtija i Vučića je da pre svega da iskažu ponovo da li da implementiraju sporazume koji su prihvaćeni prošle godine, a s obzirom da Sporazum o putu ka normalizaciji i aneks tog sporazuma iz Ohrida, nisu implementirani iako su ga formalno prihvatile obe strane.
„I jedna i druga strana su iskazali rezerve prema tim sporazumima, znamo da je i susret u septembru između Kurtija i Vučića propao na temu izrade sekvencijalnog plana ili mape puta o implementaciji tih sporazuma, tako da se sad očekuje od Kurtija i Vučića da iskažu ponovo da li oni žele te sporazume i kako ih implementirati u budućnosti“, kaže Mijačić.
On ističe da ukoliko se njih dvojica slože sa tim sporazumima - negde od septembra meseca krenuće niz susreta na tehničkom nivou kako bi zaista došlo do realizacije prvih koraka u implementaciji ta dva sporazuma.
Po njegovom mišljenju ključ daljih razgovora dve strane je Zajednica srpskih opština, čije prihvatanje više od decenije očekuju i Beograd, ali i međunarodna zajednica. Posle toga pred Beogradom je da nastavi prihvatanje preostalih kosovskih dokumenata, kaže Mijačić i podseća da je kosovski premijer izrazito protiv stvaranja ZSO na severu Kosova:
„Ali ovde govorimo isto i o jednom bitnijem trenutku, a to je da je Kosovo već ušlo u predizbornu godinu, u narednih šest meseci biće organizovani izbori. Pre izbora postavlja se pitanje da li Kurti hoće da radi na osnivanju ZSO pre izbora. Tako da ukoliko po njegovoj strategiji on raspiše parlamentarne izbore ili u julu ili u septembru, što svi očekuju, u ovom trenutku nije realno očekivati da će se krenuti sa prvim koracima u formiranju ZSO i otuda će ovi pregovori sutra propasti“, kaže Mijačić.
Dodaje i da ukoliko sutra iz Brisela stignu dobri rezultati, to znači da je Kurti izabrao sam kraj godine za održavanje parlamentarnih izbora na Kosovu i da bi do decembra imao vremena da objašnjava svojim glasačima zašto je prihvatio ZSO.
Po mišljenju Miloša Pavkovića najveći problem je u tome što Brisel nema mehanizme da natera Kurtija da formira ZSO, te da čak ni restriktivne mere EU nisu dale nikakav rezultat:
„Za Kurtijevu vladu dijalog uopšte nije visoko na listi prioriteta, njega to ne zanima i samim tim EU nema način da njega natera da to implementira. Videli smo da čak i obećanje o članstvu Kosova u Savetu Evrope nije dovoljno da podstakne Prištinu da implementira ZSO sa srpskom većinom i preostale tačke iz ostalih sporazuma“, kaže Pavković.
Kako dodaje Mijačić, kaznene mere EU su od početka bile sporne i u samoj EU jer se mnoge zemlje nisu pridržavale tih mera. Sa druge strane i novi mehanizam Brisela – plan rasta je pod znakom pitanja ukoliko kaznene mere ostanu na snazi:
„Ovde ima još jedno pitanje, a to je plan rasta, koji je novi finansijski instrument EU, koji služi da zemlje Zapadnog Balkana što više približi EU i taj plan rasta ne bi imao nikakvog smisla kada je u pitanju Kosovo ukoliko već postoje kaznene mere prema Kosovu. Tako da da bi moglo uopšte da se aktivira mehanizam plana rasta prosto je moranje da se ukinu i kaznene mere. I u tom nekom smislu došlo se do Boreljovog predloga da se ukinu kaznene mere, ali će verovatno usled pritiska određenih zemalja one će se povlačiti fazno i razmatraće se u odnosu na fleksibilnost Kurtija oko formiranja ZSO“.
Ocenjujući rad Borelja i Lajčaka u protekle četiri godine, Mijačić kaže da su oni radili u dosta kompleksnim okolnostima i da je najveći problem bio u tome što se Kurti pokazao kao dosta beskompromisan političar koji je spreman i na jednostrane poteze:
„Otuda ovaj period je više obeležio rešavanje kriznih situacija, to jest krizni menadžment nego što se on bavio samim dijalogom o normalizaciji. Drugim rečima, više se radilo na sprečavanju konflikta nego što se radilo na približavanju Beograda i Prištine oko neke zajedničke budućnosti“, kaže sagovornik Glasa Amerike.
Kako smatra Miloš Pavković dijalog je trenutno u najvećoj krizi od 2011. godine i da je problem u tome „što se ne vidi svetlo na kraju tog tunela“, ali i da ne postoji alternativa dijalogu:
„Ne treba se nadati nekom brzom rešenju i kraju dijaloga – normalizacija je proces koji se ne može završiti preko noći i on će trajati sigurno još nekoliko godina, da ne kažem i decenija i on će zavisiti prevashodno od aktera na terenu - vlasti u Beogradu i Prištini, ali i od spremnosti EU da se konkretnije angažuje i po pitanju spremnosti da se zaista proširi i na Zapadni Balkan“, zaključuje Pavković.
