Simbol američke spoljne politike za mnoge je predsednik države. To je, naravno, najznačajnija funkcija u državi koja oblikuje i određuje spoljnu politiku.
Međutim, predsednik Sjedinjenih Država nije i jedini donosilac odluka i moć te funkcije je ograničena.
U nadležnosti predsednika su odluke o raspoređivanju američke vojske širom sveta. Međutim, nisu u mogućnosti da objave rat - to spada u ovlašćenja američkog Kongresa.
Mogu da postižu sporazume sa drugim zemljama, ali ne i da sklapaju ugovore, što je u nadležnosti Senata.
Imaju mogućnost da uspostavljaju veze sa stranim vladama, ali ne i da odobravaju pomoć - bez saglasja Kongresa.
Predsednička ovlašćenja su učestalo na ozbiljnim proverama.
Tokom prvog mandata, novoizabrani predsednik Donald Tramp povukao je članstvo Sjedinjenih Država iz Pariskog sporazuma o klimatskim promenama i nuklearnog sporazuma sa Iranom. Međutim, obećanja o obuzdavanju severnokorejskog nuklearnog programa i okončanju, kako ih je nazivao, beskrajnih ratova, na Bliskom istoku - ostala su neispunjena.
Administracija odlazećeg predsednika Džoa Bajdena se ponovo pridružila Pariskom sporazumu i povukla američke trupe iz Avganistana, ali nije uspela da obnovi nuklearni sporazum sa Iranom.
"Postoje ograničenja za predsedničke doprinose, zbog brojnih aktera, provera i potrebe za ravnotežom", objašnjava Dejvid Mekin, bivši zvaničnik Stejt departmenta i Odbora za spoljne poslove Senata.
Istorijski gledano, spoljna politika bila je u domenu predsedničkih nadležnosti, uz značajan doprinos Kongresa, navodi Tomas Švarc sa Univerziteta Vanderbilt.
"U 18. i 19. veku Stejt department nije bio veliki sistem, dok je izvršna birokratija bila ograničena", kaže on.
Međutim, kako su Sjedinjene Države jačale u 20. veku, tako je snažio i njihov spoljnopolitički aparat.
"To je sada ogroman sistem, koji raspolaže milijardama dolara i ima hiljade angažovanih. U njemu je važna i uloga predsednika, koji je nekad u prvom planu", kaže Švarc za Glas Amerike.
Politikolog Rodžer Hilsman razvio je proces kreiranja američke spoljne politike.
Krugovi kreiranja
- Uži krug: predsednik i njegovi bliski savetnici, uključujući savetnika za nacionalnu bezbednost koji obično vodi sastanke Saveta za nacionalnu bezbednost
- Srednji krug: Ključna odeljenja i agencije izvršne vlasti – za državu i odbranu, visoka komanda vojske, obaveštajna zajednica
- Spoljni krug: Kongres i drugi akteri, uključujući interesne grupe, korporacije, tink-tenkove, strane vlade
"Nema sumnje da je institucionalna arhitektura spoljne politike postala mnogo veća", smatra Dejvid MeKin, koji je obavljao i funkciju američkog ambasadora u Luksemburgu.
Stejt department, mala agencija sa 700 zaposlenih tokom tridesetih godina prošlog veka - sada predstavlja birokratiju od 70.000 ljudi, primećuje Mekin.
Savet za nacionalnu bezbednost (NSC)
Reč je o centru kreiranje spoljne politike. Osnovana 1947, kancelarija koja se nalazi pored Bele kuće, tokom godina se proširivala. Najvažniji članovi su američki predsednik, potpredsednik, državni sekretari, sekretar odbrane i drugi najviši zvaničnici.
Stručnjak MeKin Savet za nacionalnu bezbednost označava spoljnopolitičkim timom predsednika Sjedinjenih Država.
Uticaj savetnika za nacionalnu bezbednost menja se, od jedne do druge, administracije.
Često se poredi sa uhom predsednika u trenucima kada državni sekretar učestalo putuje.
Kada izbije kriza, poput pada Asadovog režima u Siriji, Savet za nacionalnu bezbednost kreće u akciju. Da bi pomogao predsedniku u odlučivanju savetnik za nacionalnu bezbednost saziva hitan sastanak članova NSC-a, dok se istovremeno pripremaju opcije za diskusiju.
"Kada se nosite sa trenutnom krizom kao što je Asad, nemate vremena jer kasnite. Učesnike je potrebno brzo pokupiti i prebaciti u Belu kuću. Sastanci se sazivaju hitno i to u bilo koje doba dana ili moći", objašnjava Gordon Adams profesor Američkom univerzitetu, koji je tokom devedesetih godina prošlog veka službovao u Savetu za nacionalnu bezbednost.
Kongres
Promene administracije za posledice mogu imati i izmene u oblasti spoljne politike. Međutim, učestaliji je kontinuitet, nego promene.
Razlog tome je to što predsednik nije jedini akter koji oblikuje spoljnu politiku. Kao ravnopravna grana vlasti, Kongres igra važnu ulogu. Iako mu nije data posebna uloga u spoljnim poslovima, Kongres može da nadzire političke odluke i usvaja zakone koji oblikuju politiku.
Gordon Adams primećuje da Kongres kontroliše budžet, što smatra najvažnijim.
To znači da može uticati na to koliko se novca izdvaja na pomoć stranim državama, vojne operacije i druge međunarodne inicijative.
Na primer, novoizabrani predsednik Tramp obećao je masovne deportacije, kako ih označava, ilegalnih migranata. Međutim, za to će mu biti potreban novac koji se odobrava na Kapitol kilu.
"Kongres odlučuje o pravnoj regulativi i novcu za taj proces", objašnjava Adams.
Ostali akteri
Kako se spoljnopolitički sistem razvijao tokom godina, tako je rastao i uticaj spoljnih faktora. To obuhvata korporacije, interesne grupe, tink-tenkove, strane vlade, medije i javnost.
"To je takođe oblast u kojoj mislim da je došlo do ogromnog povećanja uticaja, tako da korporacije imaju sve značajniju ulogu u spoljnoj politici, jer znatan deo onoga što se dešava u pogledu trgovine uključuje multinacionalne korporacije", smatra Dejvid MeKin - bivši zvaničnik Stejt departmenta.
Strani saveznici takođe mogu uticati na američku spoljnu politiku SAD, iako se to može razlikovati od aktuelnih pitanja i administracije, ukazuje za Glas Amerike Gordon Adams.
Primetio je da je tokom devedesetih godina prošlog veka tadašnji britanski premijer Toni Bler ubedio predsednika Bila Klintona, koji je bio nevoljan, da interveniše na Balkanu.
Kada je toliki broj aktera uključen u proces kreiranja spoljne politike Sjedinjenih Država - može izgledati zbunjujuće za kreatore politike u drugim zapadnim demokratijama, smatra Adams.
"Nemaju ovu vrstu naizgled nesređenog prikaza interesa, ambicija i planova poput procesa u okviru američke politike. Deluje da imao jedan od najmanje efikasnih političkih procesa u zapadnim demokratijama", zaključuje za Glas Amerike Gordon Adams profesor Američkom univerzitetu.
