Osmi mart širom sveta višestruku ulogu - to je dan kada mnogi suprugama, ćerkama ili koleginicama uz cvet ili čokoladu čestitaju Dan žena. Istovremeno, to je dobra prilika da se govori o teškom položaju žena u društvima širom sveta, a kako pokazuje statistika za Srbiju - podaci su sve lošiji jer broj slučajeva femicida iz godine u godinu polako raste.
Tokom 2023, dogodilo se 28 femicida, to jest praktično je svake druge nedelje u bračnom i porodičnom nasilju ubijena jedna žena. O žrtvama nasilja bez smrtnog ishoda teško je govoriti jer je veliko pitanje koliko takvih slučajeva ostane unutar četiri zida i ne dopre do policije i drugih institucija koje se bave ovim stvarima.
Međutim, u Srbiji bi za 8. mart o ženama moglo da se govori i na jedan drugi način - posle slučajeva tužiteljki koje su postale simbol otpora mešanju u njihov posao, posle policajke Katarine Petrović koja je izašla u javnost sa podacima o saobraćajnoj nesreći koju je izazvao Nikola Petrović, kum predsednika Srbije, posle štrajka glađu Marinike Tepić i još nekoliko narodnih poslanica - moglo bi da se kaže da su žene hrabriji deo srpskog društva.
Bojana Savović i Jasmina Paunović su poznate javnosti kao tužiteljke koje su ustale protiv onoga što nazivaju selektivnom pravdom koja se sve češća u Srbiji i protiv pokušaja da vode slučajeve bez mešanja i uticaja na njihov posao sa strane.
Jasmina Paunović: Hrabrost nema cenu
Kako u razgovoru za Glas Amerike kaže Jasmina Paunović, posle svega što je uradila najlepše je to što ima miran san i što se ne kaje ni za jednu stvar koju je kao tužiteljka uradila:
„Miran san nema cenu. Toliko miran da nikakav problem nemam, čini mi se ni kad ne bih zaključala spoljna vrata“, kaže Jasmina i dodaje:
„Ja kao Srpkinja, kao majka, smatram da svako od nas mora zbog nečega u životu da se kaje. I prosto, svi smo mi grešni na neki način. Ali ovo što sam ja uradila, ne da se ne kajem, nego bih ponovo isti put prošla, pa čak i kad bih znala da je i teži. Vredelo je, verujete“.
Na pitanje kako je došlo do toga da su u Srbiji, zemlji velikih muškaraca i ponosnih ratnika, žene postale onaj hrabriji deo društva, sagovornica Glasa Amerike ipak ne isključuje veliku ulogu muškaraca u životu hrabrih žena. Kao da se ona narodna poslovica da iza svakog uspešnog muškarca stoji jaka žena - u poslednje vreme nekako preokrenula u Srbiji:
„Ja bih to opet okrenula i rekla da iza svake hrabre žene stoji hrabar muškarac. To što se oni nisu trenutno pojavili ne znači da ne postoje. Oni su među nama. A to što smo se mi okuražile - možda tako i treba. Mi smo ponele, eto da budem opet lična, ponele taj barjak sa namerom i željom da nas slede ljudi poput nas bez ikakvog straha. Jer, dozvolićete, hiljadu puta sam rekla – svakom je dato da po jednom umre, a čast i bruka žive dovijeka“, kaže Jasmina Paunović i ističe da ona za sve što radi ima potpunu podršku svojih ukućana:
„Imam apsolutno podršku porodice, imam divnog supruga, divnu decu koji sve to razumeju do te mere da su rekli - mama, ukoliko bi naš posao sutra bio u problemu zbog tvog istupanja - neka bude, nek to bude cena toga. Tako da apsolutno imam podršku porodice“.
Ona ističe da se u tužilačkom poslu ljudi ne dele na muškarce i žene, već da je ključ u podobnosti:
„To je onaj osnovni problem koji prati tužilaštvo. U smislu da tužilac ima više poverenja da da nekom drugom teži predmet, nego što bi dao na primer meni. Zato što tog drugog može da kontroliše do kraja, a ja sam neko ko je samostalan u svom poslu i ne trpi nikakve kontrole“.
S obzirom na sve što kroz šta su prošle ona i njene koleginice zbog stavova koje dele i načina na koji rade, ostaje pitanje cene koju ona i Bojana plaćaju - kako na svom poslu, tako i u društvu ukupno.
„Pa plaćamo sigurno na neki način. Opet kažem poći ću od sebe, a to je da sam u istoj atmosferi u kojoj sam bila, u istom poslovnom okruženju sa istim ljudima, gde više nemam onaj status koji sam imala pre toga, a to je – dobra koleginica. Sad sam neko ko je istupio u javnost i od koga, mogu vam reći, drugi sa podozrenjem posmatraju mene, moje prisustvo, u nekom, ne mogu da kažem strahu, ali u situaciji kad misle da njihovo istupanje u odnosu na mene može da bude sa posledicom. Ne, ja apsolutno nisam od tih koja to tako doživljava. Ja želim sve što kažem i sve što sam uradila, da to ljudi shvate da se radi za opšte dobro. Za opšti društveni interes, a ne za moj lični“, ističe Jasmina i kaže i da oseća da se njeni pretpostavljeni i njene kolege plaše njene hrabrosti:
„S tim što ja ne volim da me se plaše. Ja volim da me poštuju i shvate da to što sam uradila je prava stvar. A strah - nema potrebe“.
S obzirom na sve kroz šta je kao tužiteljka prošla i na sve što je tokom godina na poslu videla, Paunović kada govori generalno o položaju žena u Srbiji kaže da su one hrabre i da su vrlo često, kao osobe privržene porodici, u stanju da istrpe sva iskušenja koja im nameće život. Do te mere da nekada umeju i da preteraju u tome, ne razmišljajući o sebi i svojoj budućnosti, kaže ona:
„To sve može da bude i da izgleda lepo dok njen život ne bude ugrožen. Njen život podrazumeva pre svega da mora da bude ekonomski nezavisna da bi bila srećna. Kad govorimo o sreći. A to opet otvara neka druga pitanja, kao što je na primer očuvanje porodice, da je ona nezavisna, da ima svoj integritet, da je samostalna. A to sa druge strane znači da u svakom trenutku može da, ako treba i napusti partnera da bi bila sa svojom decom. U tom smislu svaku ženu podržavam“.
U ovom trenutku je mnogo veća hrabrost napustiti takav brak uzeti decu sa sobom i bez okretanja nastaviti život:
„Onog trenutka kad postanete majka vi tog trenutka živite život svoje dece. Živite život neke njihove budućnosti i nemate pravo da zbog svoje navodno hrabrosti odgajate decu u nezdravim odnosima. Znači napustiti partnera, uzeti život u svoje ruke, svoju decu i koračati hrabro napred“, kaže na kraju tužiteljka Jasmina Paunović.
Katarina Petrović: Ja nisam heroina, već žena koja je samo radila svoj posao
Još jednu hrabru ženu - majora policije iz Valjeva, Katarinu Petrović, građani širom Srbije upoznali su kada je sredinom prošle godine javnosti dostavila podatke o saobraćajnoj nesreći koju je pod dejstvom alkohola i kokaina izazvao Nikola Petrović, kum predsednika Srbije Aleksandra Vučića, nakon čega je, zbog navodne zloupotrebe službenog položaja - završila u pritvoru.
„Ja i dalje ne doživljavam sebe kao heroinu, moja reakcija tada je bila neka vrsta ljudske potrebe da reagujete u situaciji kada je kap prelila čašu. Ja smatram da je to na neki način bila moja dužnost i da sam samo radila svoj posao. To možda nije bio najbolje promišljen potez, ali je to bio krik da izrazim svoje lično nezadovoljstvo situacijom u kojoj se kao društvo nalazimo u celini.“, kaže sagovornica Glasa Amerike, dodajući da bi odluku da ne ćuti na nepravdu i pored svega što se aposteriori dogodilo - ponovila.
Verovatno bi i mnoge druge žene zaposlene u državnim strukturama Srbije imale još mnogo toga da saopšte javnosti, ali se zbog činjenice da institucije sistema u velikoj većini slučajeva rade u službi vladajuće stranke, zbog njihovog nezavidnog položaja u njima, kao i zbog straha od odmazde ukoliko progovore - radije odlučuju da ostanu neme.
„Verujem da nas nije značajno puno u procentualnom smislu, ali da ima žena poput mene svakako da ima, možda i hrabrijih. Ali prvenstveno položaj žena u državnim institucijama uopšte nije na zavidnom nivou“, započinje priču Katarina Petrović.
Kako ističe - na najvažnijim funkcijama i rukovodećim pozicijama na kojima se donose odluka - građani Srbije će gotovo uvek biti u kontaktu isključivo sa muškarcima.
“Recimo kod mene u policijskoj upravi Valjevo žene će dobiti status najdalje šefa nekog odeljenja, ali načelnička i ostala važna mesta su rezervisana za muškarce i to je tako 22 godine koliko sam ja u službi. Ja nisam imala priliku da upoznam koleginicu koja je na nekom važnom rukovodećem mestu i koja se pita i odlučuje o nekim strategijama vezanim za funkcionisanje našeg posla”, kaže ona, ali pojašnjava i da konkretno u slučaju profesije kojom se ona bavi treba uzeti u obzir i specifičnosti policijskog posla.
“Ja se apsolutno slažem sa tim da žene same ovaj posao ne bi mogle da obavljaju. Bez sinergije muških i ženskih službenika ovaj sistem ne bi funkcionisao. Mi delimo uloge, ali svakako mislim da bi žene mogle mnogo više, kada bi bile u prilici da se za nešto značajnije pitaju”, dodaje.
Ali je za to neophodna “volja države”, baš kao i u slučaju prevencije nasilja u porodici koje se, stiče se utisak – u Srbiji poslednjih godina sve frekventnije događa.
“Odnos države prema ženama, odnosno prema „slabijem polu“ ne vidim da se nešto značajno popravio u bilo kom smislu. Zakon o sprečavanju nasilja u porodici gde su žene najčešće žrtve je po mom mišljenju nedovršen jer nemamo sigurne kuće, nemamo institucionalni način da pomognemo ženama koje su zaista žrtve nasilja u porodici. Mere zabrana prilaska nisu dovoljne...”, kaže Petrović.
A upravo je policija ta koja prva izlazi na teren i u situacijama kada se prijavi slučaj nasilja u porodici. Naša sagovornica ukazuje na to da je policija ta koja svaki prijavljeni slučaj dovede do kraja u okviru svojih ovlašćenja i mogućnosti, ali da problem nastaje posle toga jer, kako objašnjava – za ljude koji su rođeni sa “greškom” i imaju potrebu da nekome unište život i izvrše femicid – nijedan papir o zabrani prilaska ne može biti dovoljno obavezujuć.
“Problem nastaje kada policija dalje nema način da sprovodi zaštitu, jer ne postoje zakonski okviri, a ni spremnost društva da svi zajedno učestvujemo u tome. Na mesečnom nivou se na nivou policijske uprave izrekne pedesetak zaštitnih mera, poput mere zabrane prilaska. Mi nemamo dovoljno policajaca da ide uz svakoga kome je određena mera od strane suda. Nešto u sistemu ne funkcioniše, a moglo bi da se na neki način menja kroz zakone. Policija ne može biti prisutna svaki minut na svakom mestu, ali je vrlo prisutna tamo gde je procena da je zaista najpotrebnije ili onog momenta kada žrtva pozove”, objašnjava ona.
Da ne bi došle u situaciju da postanu žrtve porodičnog nasilja ili još jedan u nizu statističkih podataka u rubrikama crne hronike, Katarina Petrović ohrabruje žene da istupe i “ne trpe apsolutno ništa i nikoga”.
“To zvuči dosta jednostavno da se izgovori i sigurno nije lako da se i izvrši. Međutim ako stavite na vagu, šta vam je prioritet? Vaš život i sloboda ili da budete rob nekom muškarcu iz finansijskih, emotivnih ili bilo kojih drugih razloga? Sigurno će da bude teško u početku, ali uvek nas na kraju negde čeka nešto dobro. Suština je u tome da se treba odupirati bilo čijem prisvajanju, trpeti bilo koga. Ja ne pripadam nikome osim samoj sebi ali ću prihvatiti sve ljude koji su dobrodošli u moj život. Ne treba trpeti da si nečije vlasništvo”, poručuje.
Ona smatra da se žene rađaju jake, ali da pojedine ne umeju da prepoznaju dovoljno tu snagu iz brojnih razloga.
„Žene su majke, kraljice i ja sam uvek na strani žena iako nisam feministkinja u tom smislu. Uvek ću stati na stranu žena, ali mislim da nismo dovoljno samosvesne da možemo da uradimo nešto ili smo vrlo lako ušle u ulogu žrtve ili nekoga ko nešto ne može samo zato što mu je tako rečeno“, ističe ona.
Njena želja za Dan žena je da u Srbiji više nemamo nijednu ubijenu ili prebijenu ženu.
„Ono što želim je mnogo manje nasilja nad ženama i da pokušam da pošaljem podršku onima koje se bore i da dam hrabrost onima koje nemaju da se odupru. Za osmi mart želim svim ženama da budu žive i zdrave“, zaključuje sagovornica Glasa Amerike.
Major policije iz Valjeva Katarina Petrović i dalje je privremeno udaljena sa posla, zbog disciplinskog postupka koji se protiv nje vodi. Na teret joj se stavljaju dve teške disciplinske povrede, ali ona kaže da je njeno i mišljenje njenog pravnog tima da nije prekršila radnu disciplinu i ističe da će taj stav biti spremna da odbrani i pred pravosudnim organima Republike Srbije.
