Poseta predsednika Emanuela Makrona Srbiji predstavlja pokušaj Francuske i Evropske unije da se Beograd "odmakne" od uticaja Rusije i Kine, ali se zbog toga neretko zanemaruje stanje demokratije i ljudskih prava u zemlji, kaže za Glas Amerike Roman L'Kiniu, izvršni direktor organizacije "Euro Creative" koja se bavi centralnom i istočnom Evropom.
Makron i predsednik Srbije Aleksandar Vučić zaključili su sporazum o nabavci 12 francuskih borbenih aviona "Rafal".
Makron je poručio je da je Evropskoj uniji (EU) potrebna jaka i demokratska Srbija, te da je odluka da kupi "Rafale" strateški i dugoročan izbor u tom smeru.
Srbija i Francuska razmenile su 12 dokumenata o saradnji. Vučić je kazao da je Evropska unija strateški put Srbije, ali da neće postati članica ni ove, ni sledeće, ni "one tamo godine". Istakao je i da je Francuska uvek pružala podršku Srbiji u evrointegracijama.
L’Kiniu: Postojala su dva cilja posete. Ekonomski, znamo da je Srbija najveći partner Francuske na Zapadnom Balkanu, dve zemlje imaju stratešku saradnju. U ovom slučaju, najvažnije tačke su bili ugovor o avionima Rafal i pregovori o nuklearnoj energiji. Drugi aspekt je bio politički. Predsednik Makron je hteo da pokaže da prodajom Rafala Francuska ostvaruje politički cilj na evropskom nivou, a to je odvraćanje Srbije od stranih uticaja. Vojno, pre svega ruskog uticaja, ali i kineskog u drugim segmentima. Poseta predstavlja podršku evropskim integracijama Srbije i dugoročno, ohrabrivanje zemlje da se priključi Zapadu. Tako je poseta opravdana. Na ekonomskom nivou ona je bila uspešna, ali o političkom može da se raspravlja. Nisam siguran da će prodaja Rafala pogurati Srbiju ka Zapadu, a možda će imati reprekusije kod drugih država u region koji će sve više gledati Francusku kao transakcionu silu.
Glas Amerike: U kontekstu rata u Ukrajini i pozicije Srbije prema Rusiji, da li bi Makronova poseta mogla da promeni nešto?
L’Kiniu: Predsednik Vučić je rekao da bi Makron i ostali zapadni lideri voleli da Srbija uvede sankcije Rusiji i Belorusiji. Odgovor Makrona na pres konferenciji je bio da je Srbija odlučila da deluje samostalno po ovom pitanju. Na ovo se gleda na problem, ali ne toliki da bi poseta Srbiji bila otkazana. Makronov zvanični stav je da hoće da pomogne Srbiji da se odupre uticaju inostranih autokratskih režima poput Rusije i Kine. Ali istovremeno, ne može se reći da se tako nešto implementira u Srbiji. Ona nije jedina zemlja u ovakvoj situaciji, ali ona pokušava da maksimiza sopstvenu poziciju držeći otvorenim odnose sa svima. Nisam siguran da Makronovo rezonovanje uzima u obzir Vučićevu strategiju balansiranja odnosa sa Zapadom i Kinom i Rusijom. Ova strategija za Vučića funkcioniše prilično dobro, a koristi je i Mađarska. Verovatno će nastaviti ovako dok situacija dozvoljava. Videćemo kako će se odvijati rat u Ukrajini, kakav će biti ishod izbora u Americi, sve to može da utiče na strategije zemalja kao što je Srbija. Tu postoji svojevrsno paralelno razmišljanje i nisam siguran da su Makron i Vučić na istim pozicijama po tom pitanju.
Glas Amerike: Kako vidite poziciju Francuske i predsednika Makrona kada je u pitanju dijalog Beograda i Prištine o normalizaciji odnosa?
L’Kiniu: Normalizacije se smatra glavnim ili jednim od glavnih izazova za evropsku budućnost Srbije. Ali ovaj dijalog ne napreduje, vidimo da se, u suštini, tenzije održavaju i Francuska balansira između ohrabrivanja i optuživanja. Problem je što Pariz nema rešenje, kao ni Berlin, ni Brisel. Situacija je veoma komplikovana i otvara mogućnost za Beograda i Prištinu da politizuju dijalog i vidimo da to Vučić i Kurti koriste na unutrašnjem nivou da ojačaju podršku i nastave da dobijaju izbore. Ako je Makron hteo da priča o dijalogu, onda bi otišao i u Prištinu, kao što je bio u Beogradu.
Glas Amerike: Kakav je stav Francuske po pitanju stanja demokratije u Srbiji, pogotovo imajući u vidu proteste posle izbora u decembru prošle godine, ali i nedavnih skupova protiv otvaranja rudnika litijuma.
L’Kiniu: Vlasti u Francuskoj sigurnoj znaju da stanje demokratije u Srbiji nije dobro, da je sve lošije. I to nije slučaj samo u Srbiji, već u celom regionu. Ali pogotovo u Srbiji imaju u vidu poteze sadašnje vlade. Istovremeno, ovaj region je dobio na većem strateškom značaju za Francusku od 2022. i početka ruske invazije na Ukrajinu. Zato je ovaj region “ranjiv”, a Francuska hoće da nađe način da ne postoji vakuum. Hoće da ograniči strani uticaj Rusije u regionu. Kad sve to uzmete u obzir, tema demokratije nije na vrhu liste tema. Odbrane demokratije i vladavine prava padaju u drugi plan. Postoji puno “klišea” u Francuskoj kada se priča o Balkanu, jer veliki deo francuske političke i diplomatske elite smatra da funkcionalna demokratija u regionu danas nije moguća zbog komplikovane situacije i previše napetosti.
Glas Amerike: Kako onda takav stav može da utiče na evropsku perspektive Srbije, kada i se i deo ovdašnjeg društva pita zašto je EU spremna da “zažmuri” na jedno oko?
L’Kiniu: To je veoma zabrinjavajuće. Živimo u dve paralelne stvarnosti. Region je strateški značajan, a zemlje poput Francuske i Nemačke kažu da je veoma važno ohrabriti balkanske zemlje, da je proširenje važan cilj EU, a pristupni proces se i dalje zasniva na ostvarivanju određenih ciljeva poput demokratske vladavine, vladavine prava, osnaživanju principa i standarda. Za mene je problematično to što se priča na političkom nivou, a šta se radi na tehničkom nivou. Ne kažem da treba da odustanemo od demokratije, standards i vladavine prava. Ali postoji neusklađenost i to je problem. U ovom trenutku ne govori se toliko o nazadovanju demokratije. Političari iz Pariza, Berlina i Brisela se uzdržavaju od upiranja prstom u one koji su odgovorni za probleme. Suštinski se sakrivamo od problema i zato postoji nepoverenje u proces. Predsednik Vučić i lideri u regionu to vrlo dobro znaju i ne oklevaju da igraju na tu “kartu”.
Glas Amerike: Tokom posete Makrona Beogradu bilo je dosta reči o nuklearnoj energiji. Koliko je to važan element odnosa Srbije i Francuske?
L’Kiniu: Obe zemlje mogu da profitiraju od te saradnje. Francuska prodaje nuklearnu energiju kao jedan od ključnih principa strateške autonomije, zelene tranzicije. Srbija može da smanji energetski uticaj Rusije. Francuska smatra da prodajom ovakve energije Evropa može da bude nezavisna. Ali problem je što Francuska sada i dalje ima problema da proda tu energiju i što na diplomatskom nivou kasni sa zalaganjem za taj cilj u EU. Izgubila je potencijalne ugovore sa Češkom. Sada postoji hitna potreba Francuske da potpiše ugovor sa nekim o prodaji nuklearne energije, a možda je to upravo Srbija.
