Dan nakon ubedljive pobede Donalda Trampa na predsedničkim izborima u Americi, nekadašnji dekan Fakulteta političkih nauka i direktor Američkog centra na FPN-u Dragan Simić ističe da se njegova pobeda mogla očekivati s obzirom na to da su demokrate morale da se reorganizuju posle vrlo slabog nastupa predsednika Džozefa Bajdena u debati sa Trampom i nisu imale mnogo vremena za to.
„Oni su morali brzo da menjaju, da se pojavi novi kandidat koji nije imao ni dovoljno vremena da na pravi način organizuje svoju kampanju. A realno gledano, gospođa Kamala Haris ima znatno manje iskustva nego Tramp. Ne u politici, nego u toj vrsti nadmetanja gde se sredstva, kao što se moglo videti, skoro da nisu birala“, kaže Simić u razgovoru za Glas Amerike.
Na pitanje koliko će se onaj „stari“ Tramp iz 2016. godine razlikovati ili biti sličan „novom“ Trampu koji tek treba da sedne u predsedničku fotelju, Simić na prvom mestu podseća da je on sada čovek od 78 godina koji će na kraju mandata imati 82 godine i da je u tom smislu opao Trampov dinamični optimizam koji je bio vidljiv 2016. godine.
„Sada je on znatno iskusniji, ali to je tip ljudi koji osnovne svoje osobine, ponašanje, odnos sa ljudima neće menjati. Ali on je u međuvremenu čini mi se, shvatio da postoje neki limiti, neke granice u politici, posebno u spoljnoj politici i da će na to sve obratiti pažnju. Ali od osnovnih postulata tog nastupa koji ujedinjuje, kako bi mi u teoriji kazali, istovremeno džeksonijanizam i hamiltonijalizam - neće odstupati“.
Tokom tek završene predizborne kampanje bilo je prilično vidljivo da su i glasači, ali i predsednički kandidati, možda i prvi put u istoriji obratili više pažnje na spoljnu politiku. Ekonomija je i dalje oblast koja Amerikance najviše zanima, ali sada i Amerikanci shvataju da je, kako kaže Simić, Amerika isuviše značajna za svet, da je isuviše mnogo u globalnoj ekonomiji i u globalnim odnosima.
Ali očita je, kako kaže sagovornik Glasa Amerike, i promena nekog kursa koji je ustanovio još predsednik Frenklin Delano Ruzvelt, da SAD kroz otvoreni internacionalizam i slobodno tržište, kroz savezništva i kroz multilateralizam traži ostvarivanje svojih nacionalnih interesa:
„Ovo je sada na delu jedan drugačiji bitno koncept, gde se Amerika okreće sebi mnogo više nego ranije, tvrđava Amerika, kako se Tramp više puta izrazio, Amerika koja će pomoći saveznicima, ali u meri u kojoj saveznici sami sebi budu pomagali. Dakle, to je jedan znatno racionalniji pristup“, kaže Simić i primećuje da se svet dosta promenio, te da je u današnje vreme globalne ekonomije Americi potreban taj svet gotovo jednako, a možda i više nego što je svetu potrebna Amerika.
„Dakle, obostrani su interesi da Amerika bude prisutna. Postoje naravno mnoga globalna pitanja čije rešenje nije moguće bez učešća gotovo svih naroda sveta, posebno najmoćnijih, a naravno najviše i dalje u ključnim parametrima moći najjače sile sveta, jedine preostale supersile i dalje – Sjedinjenih Država. To su velika pitanja, njegova pobeda je izazvala velika komešanja, blago rečeno, i zebnju kod evropskih saveznika, kod dalekoistočnih saveznika takođe, Južne Koreje, Japana i na mnogim drugim mestima“, naglašava Simić i dodaje:
„Ali ako dobro poznajemo američku istoriju, i ovaj ideološko-politički koncept i platformu na kojima temelji Tramp svoj nastup, onda neka velika iznenađenja se ne mogu očekivati“.
Govoreći o budućoj spoljnoj politici Amerike sa Donaldom Trampom na čelu, sagovornik Glasa Amerike ističe da će Ukrajina prva osetiti promene - američka pomoć neće biti toliko velika i u toj meri gotovo bezrezervna, kako iz same Amerike, tako i od američkih saveznika u Evropi.
On podseća da je Tramp najavio da će za jedan dan zaustaviti rat Ukrajine i Rusije i objašnjava da je to preoptimistično i da je to bila predizborna rečenica, ali da će svakako buduća administracija ići maksimalno brzo ka postizanju mira:
„Svako ubrzanje ka postizanju mira znači da će Ukrajina morati da žrtvuje neke stvari koje nije ni sanjala da će žrtvovati, a to je da će se dosegnuta ruska teritorijalna preuzimanja priznati kao deo ruske teritorije i da će se na neki način naći mogućnost da možda Ukrajina bude u EU, kažem i to možda, ali svakako ne u NATO-u. Mislim da Tramp neće ići na taj način, da ima tu vrstu svesti da bi to sada dalje iritiralo do te mere drugu stranu i da on neće u tom pogledu otvarati nove ratove“, kaže Simić i dodaje da mnogo toga zavisi i od ponašanja same Rusije, jer Amerika svakako neće sedeti skrštenih ruku na neka i dalje agresivna ponašanja Rusije.
Što se tiče rata u Izraelu i uopšte situacije na Bliskom istoku, Simić očekuje i dalje bezrezervnu podršku Amerike, ali je, po njegovom mišljenju, sada pitanje koliko će Tramp tu ići daleko:
„On je, kao što je poznato, naredio i smaknuće Kasima Sulejmanija, poznatog vojnog lidera, i u simboličnom smislu, i kao značajne figure za Iran. U svakom slučaju Izrael će imati punu podršku, ali do granice da ne izbije veliki sukob“.
A na pitanje o odnosu Trampa prema regionu Zapadnog Balkana i Srbiji, Simić podseća da je upravo Tramp vratio u fokus ovaj region, i „posebno Srbiju na način da i srpska strana kaže svoj stav“.
Uz ocenu da se može očekivati kontinuitet takvih odnosa, Simić kaže da je za mnoge bilo iznenađenje da je takvu poziciju Trampa iz prvog mandata nastavila administracija predsednika Bajdena, tokom čijeg mandata je Srbija takođe bila uvažena kao ozbiljan pregovarač u ovom procesu i uvaženi su neki od njenih najvažnijih interesa Srbije.
„Tako da ja vidim tu jedan kontinuitet, što zvuči malo čudno kad se kaže, između prve administracije predsednika Trampa, prve administracije predsednika Bajdena i evo sada druge administracije predsednika Trampa. Dakle, tu vrstu odnosa. Ali u krajnjoj liniji će u nekom trenutku morati da se učine možda i bolni ustupci“, kaže Simić i upozorava:
„Ne postoji automatizam, to je vrlo važno naglasiti za jedan deo srpskog javnog mnenja koje olako računa na potpunu i bezrezervnu podršku nove administracije predsednika Trampa srpskoj strani u ovim pregovorima. Taj automatizam ne postoji i to zavisi od mnogo stvari i tu su moguća čak i neka iznenađenja“.
