Zahtevi demonstranata u Srbiji su opravdani, ali zabrinjava odgovor vlasti koja ponavlja dobro poznat obrazac nesrazmerne upotrebe sile na protestima, kaže za Glas Amerike Aleksandra Karpi, eskpertkinja američke organizacije Fridom haus za Balkan. Još jedan obrazac koji se ponavlja, kaže Karpi, je da vladajuća stranka u Srbiji raspisuje vanredne izbore u toku neke krize, ali ističe da nema naznaka da se išta od izbornih uslova promenilo. Ekspertkinja Fridom hausa skreće pažnju i na fenomen "transakcione politike" koja je sve češća između Srbije i Zapada, i zbog koje možda spoljni pritisak na vlast nije onakav kakav bi protivnici vlasti očekivali.
U Srbiji već mesec i po dana traju protesti koje je pokrenula pogibija 15 ljudi, koji su stradali usled rušenja nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Građanima su se ubrzo pridružili studenti koji blokiraju desetine fakulteta širom Srbije, a pridružuju se i srednje škole. Svi traže političku i krivičnu odgovornost za 15 žrtava, da se objave kompletna dokumenta o rekonstrukciji stanice, da odgovaraju oni koji su napali i tukli studente, da se oslobode svi demonstranti uhapšeni tokom protesta. Vlada kaže da je ispunila zahteve, studenti kažu da nije jer nisu objavljena sva dokumenta, niti su svi privedeni pravdi.
Aleksandra Karpi kaže da je aktuelni protesti u Srbiji podsećaju na proteste "Srbija protiv nasilja", izbile posle masovnog ubistva u osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" u maju 2023 - uz specifičnosti da sada proteste predvode studenti.
"Ali, brine me odgovor vlasti na ove proteste. U Srbiji postoji vibrantno civilno društvo, znamo da je pod sve jačim pritiskom i da se prostor za njihovo delovanje smanjuje. Vidimo da je sve više nasilnih sukoba sa policijom i meni se čini da postoji nesrazmerna upotreba sile prema demonstranima, to je zabrinjavajuće. Ali je takođe jedan obrazac ponašanja vladajuće stranke koji već dugo pratimo. Videli smo to i na protestima protiv kopanja litijuma u avgustu. I to je znak upozorenja u smislu kuda ide srpska demokratija. Mi već godina beležimo da je demokratija u opadanju, naši indeksi to pokazuju. Pozitivna strana priče je što i dalje postoji lokalni zahtev za demokratijom i zahtevaju se odgovornost i transparentnost. Ali, prostor da se ti glasovi čuju i značajnije utiču na političku scenu, se drastično smanjuje".
Glas Amerike: Pomenuli ste nasilje, videli smo da je bilo nekoliko navoda o policijskoj torturi ljudi uhapšenih na protestima. Ali, primećeno je da se na protestima takođe pojavljuju grupe mlađih ljudi, sa kapuljačama i maskama, koji provociraju demonstrante i pokušavaju da izazovu nasilje. Te grupe su navodno povezane sa vladom, iako za to nema nikakve zvanične potvrde. Da li ste videli da se i u nekim drugim zemljama koriste slične taktike?
Karpi: Iako ne možemo da spekulišemo o tome, postoje prilično kredibilni dokazi sa prethodnih protesta da su se takve taktike koristile na protestima 2020. i 2021, i to su nalazi lokalni posmatrača. Kada je reč o drugim zemljama, ja pratim šta se dešava u Gruziji, i uprkos različitim situacijama u dve zemlje, postoji nešto zajedničko. I tamo je bilo izveštaja o maskiranim muškarcima ili policiji u civilu, koja ide na demonstrante ili obične građane. Tako da vidim sličnost između Gruzije i Srbije. I u našem poslednjem izveštaju “Zemlje u tranziciji” govori se o taktikama koje su pre nekoliko godina primenjivane u Mađarskoj, sada u Gruziji i Srbiji. I jasno je da postoji grupa hibridnih režima – kako ih mi zovemo - koji su mešavine autokratije i demokratije, i sve više klize ka autokratiji. Prema onome što čujem od lokalnih posmatrača u Srbiji, situacija je sve gora. I ono što treba istaći je medijsko okruženje, ono što je predsednik Srbije stvorio u medijima - sve veće širenje straha, prizivanje rata, širenje panike. Bila sam u Srbiji na jesen, i čak sam i ja to osetila - iako godinama nisam bila tamo.
"Nema pokazatelja da su poboljšani izborni uslovi"
Glas Amerike: Pomenuli ste prethodne proteste, proteklih godina bilo je nekoliko velikih demonstracija – poput “1 od 5 miliona”, protesta protiv litijuma, pa protesta “Srbija protiv nasilja”. Neki od pomenutih protesta su se okončali posle raspisivanja vanrednih izbora. Provladin tabloid Informer objavljuje da predsednik Srbije “razmišlja o ostavci”, koja bi izazvala vanredne izbore. Kada se održe izbori u Srbiji, uslede izveštaji stranih posmatrača na čelu sa ODIHR-om u kojima konstatuju da uslovi takmičenja nisu fer i da se dešavaju neregularnosti. Da li je to začarani krug i kako se iz toga izlazi?
Karpi: To je dobro pitanje i ima mnogo aspekata koje treba rasvetliti. Prvo, nismo videli nikakve kredibilne korake ka poboljšanju izbornih uslova – znači kada bi sutra ili za dva meseca bili vanredni izbori, teško je očekivati da bi nešto u tom procesu bilo drugačije. Videli smo da je pred poslednje izbore u junu bilo nekih dogovora sa opozicijom da se promene zakoni o lokalnim izborima i biračkom spisku, formirana je radna grupa. Nedavno smo čuli da OEBS šalje predstavnike misije ODIHR da se pridruže radnoj grupi i podstaknu neki napredak. Jer otkako je radna grupa formirana na leto, nije bilo mnogo pomaka. Na kraju se ipak sve svodi na političku volju, da li je vlast voljna da sprovede reforme koje je obećala i Evropskoj uniji. Sa jedne strane postoji mogućnost da ćemo videti promene u izbornim uslovima, ali sa druge - sve smo ovo već ranije videli.
Ovo je jedan od načina na koji je vladajuća partija, istorijski gledano, pokušavala da zaustavi proteste i napravi neke promene na visokom nivou koje su funkcionalno – beznačajne. Realnost je da, iza zatvorenih vrata, postoji mala grupa ljudi koja upravlja ovim promenama. Moramo da budemo veoma skeptični u vezi sa svim tim najavama. I čini mi se da je važno reći, a to je ono što zapadni mediji propuštaju da primete, da vladajuća stranka u Srbiji raspisuje vanredne izbore u vreme kada to njima odgovara - bilo da dobro stoje u istraživanjima javnog mnjenja ili im podrška opada, pa se boje da može još više da im opadne. I to je taktika koja se ponavlja, koju smo videli više puta. U proteklih nekoliko izbornih ciklusa, većina izbora je bila vanredna i raspisivana je kada je bila neka vrsta “krize” u Srbiji. Sve to se ponavlja, a izborni uslovi se ne poboljšavaju, ne promoviše se princip odgovornosti – što je i srž ovih protesta".
"Transakciona" politika
Glas Amerike: Sjedinjenje Države su izjavile saučešće zbog pogibije 15 ljudi u Novom Sadu, a Evropska unija je generalno podržala pravo na mirne proteste, ali nije bilo druge snažnije rekacije sa Zapada. Šta mislite, zašto je reakcija ovako “nežna”, s obzirom na to da demonstranti traže odgovornost i transparetnosti – što su zapadne vrednosti?
Karpi: Ne mogu da govorim u ime pomenutih aktera, da spekulišem zašto su se odlučili za ovakav odgovor. Važno je naglasiti da su lokalni zahtevi demokratski i legitimni, zbog života koji su izgubljeni. Sve ovo što se sada dešava je posledica višegodišnjeg propadanja institucija, a Srbija svake godine sve više pada prema našim pokazateljima...Druga stvar koju želim da istaknem je narativ koji neguje predsednik Srbije, to je taktika da se delegitimišu demonstranti. Kada se priča o “obojenim” revolucijama, o tome da to nisu legitimni protesti, da su finansirani iz inostranstva, da je to državni udar – sve smo to već videli na svim protestima u proteklim godinama. I onda kada govorimo o međunarodnim faktorima, kako bi neko iz inostranstva mogao to da prokomentariše, a da to ne bude iskorišćeno kao adut vladajuće stranke i upotrebljeno protiv demonstranata? Situacija je veoma kompleksna.
Glas Amerike: Šta su pokazale slične situacije u drugim zemljama u vezi sa pritiskom koji dolazi spolja, sa Zapada ili od drugih aktera, da li pritisak na vlast može da je natera da načini ustupke? Drugim rečima, ima li promene bez pritiska Zapada na vlasti u Srbiji?
Karpi: Na osnovu onoga što se pokazalo u skorijoj prošlosti, ne samo oko protesta, znamo da je jedan od glavnih pokretača reformi u Srbiji bio pritisak spolja. Recimo, radna grupa oko izbora koju smo pomenuli je dobar primer. Sumnjam da bi bila formirana da nije bilo izjave Evropskog parlamenta o izbornoj prevari, da ODIHR i OEBS nisu dali svoje ocene o tome. I opet, posredi je obrazac međuarodnog pritiska na vladu kako bi sarađivala sa civilnim društvom. Tako da mislim da možemo da kažemo da, bez međunarodnog pritiska, ne možemo očekivati da režim preko noći napravi neke promene. A kada govorimo o široj zapadnoj politici prema regionu poslednjih godina, ona je – blago rečeno – bila da se ne meša mnogo direktno. I vidimo uticaj toga. Razumem da civilno društvo traži veći angažman Zapada, ali postoje faktori zašto to nije moguće. Dodala bih da smo nedavno na sajtu Fridom hausa objavili blog o pristupu EU regionu, u kojem je istaknuta “transakciona" priroda politike. EU i SAD su tiho reagovale na proteste protiv litijuma i to odaje utisak sve veće “transakcione" politike. U smislu da, dokle god Aleksandar Vučić nudi ekonomske ili bezbednosne koristi – podršku Ukrajini, na primer – neće biti jakog međunarodnog pritiska - na koji znamo da ova vlast reaguje.
Glas Amerike: Savet ministara EU načinio je korak ka otvaranju Klastera 3 i poslao Srbiji pismo sa očekivanjima šta treba da ispuni. Navodno bi Klaster 3 mogao biti otvoren u januaru ili februaru. Iako ovo pismo ne znači otvaranje novih poglavlja, ako se uzme u obzir da Srbija nije otvorila nijedno od decembra 2021. godine, da li ovo vidite kao podstrek ili nagradu za vlast u Srbiji?
Karpi: Mislim da je u ovom slučaju važno da li javnost to vidi kao nagradu, i to ne samo javnost u Srbiji, već i regionu gde je većina zemalja godinama u procesu pridruživanja EU. Razmišljam kako će neko u Severnoj Makedoniji, recimo, da primi ovu vest. U toj zemlji, prema anketama, sve je veći evroskepticizam, sumnja se u proces pridruživanja, ne vide se benefiti članstva. I onda se pitam da li će ovo u regionu biti viđeno kao “usluga za uslugu”, što bi značilo ulazak u opasnu fazu gde su reforme moneta za potkusurivanje, a ne sredstvo da zemlje približi demokratskim standardima.
Glas Amerike: Amnesti internešnal je objavio izveštaj u kojem navodi da srpska policija i obaveštajne službe koriste softver za špijuniranje kako bi pratili novinare, disidente, aktiviste. Koliko vas zabrinjavaju ovakvi navodi i da li se Srbija približava zemljama poput Rusije ili Belorusije u pogledu nadziranja kritičara vlasti?
Karpi: Nas u Fridom hausu je ovaj izveštaj jako zabrinuo. Znamo da taj nivo nadzora nije samo nesrazmeran, nego da jako negativnno utiče na demorkatiju – podriva procedure, privatnost, osnovne demokratske procese, funkcionisanje institucija, utiče na slobodu govora i civilno društvo. I naš izveštaj “Slobode na internetu” je i ranije konstatovao sličan problem, da ovo nije prvi put da se takva tehnologija koristi, ali je prvi put zabeležen špijunski softver domaće proizvodnje. I opet, govorimo o obrascu ponašanja koji je zabrinjavajući. Kada je reč o poređenju sa Rusijom i Belorusijom, tu treba da budemo jako oprezni. Srbija je hirbidni režim i to je daleko od konsolidovanih autokarija, Rusije i Belorusije. Sama činejnica da u Srbiji imamo proteste i vibrantno civilno društvo, to su svelte tačke i to odvaja Srbiju od ovih zemalja. Sa druge strane, neka zakonska rešenja se kopiraju iz ovih zatvorenih okruženja i uvek je otvoreno pitanje koliko daleko je vlada spremna da ide u nadziranju svojih kritičara. I to je razlog za brigu, ali je različito od Rusije i Belorusije gde ne postoji prostor za javno organizovanje, gde čak i privatni razgovori mogu da se završe hapšenjem i gde se dešava ozbiljnija represija.
