Srbija je tokom poslednje dve godine imala mnogo sadržajniju vojnu saradnju sa članicama NATO-a u poređenju sa Ruskom Federacijom, izjavio je Nemanja Starović, državni sekretar Ministarstva odbrane u tehničkom mandatu.
Starović, koji je boravio u četvorodnevnoj posetu Sjedinjenim Državama, rekao je da saradnja sa Ruskom Federacijom nije značajnije razvijana od momenta kada je počeo rat u Ukrajini – iz razloga koje ocenjuje kao objektivne.
„Imajući u vidu novonastale okolnosti, naravno da imamo mnogo sadržajniju vojnu saradnju sa članicama NATO-a u okviru programa "Partnerstvo za mir". U krajnjoj liniji, veoma nam je bitna saradnja sa našim susedima. Ako pogledamo geografsko okruženje Republike Srbije, sa izuzetkom Bosne i Hercegovine - sve države su praktično članice NATO saveza. Mi svoje susedstvo ne možemo ignorisati i naravno da nismo prekinuli – već dodatno pojačali našu bilateralnu saradnju sa državama kao što su Bugarska i Rumunija, Mađarska. Poznato je da je Republika Srbija već skoro dvadeset godina članica programa "Partnerstvo za mir" u okviru koga ostvarujemo saradnju sa NATO savezom - u okvirima koji podrazumevaju političku nezavisnost i vojnu neutralnost“, rekao je Starović u intervjuu Glasu Amerike.
Glas Amerike: Kakva je srpsko-američka vojna saradnja?
Starović: Samo u prethodnoj godini smo više veoma značajnih zajedničkih aktivnosti, među kojima se mora izdvojiti, velika međunarodna vežba „Platinasti vuk“ koja je održana juna prošle godine u Republici Srbiji. Održana je na osnovu posebnog rešenja Vlade Republike Srbije i predstavljala je veliki uspeh. To je najznačajnija vojna vežba koju smo imali tokom 2023. godine. Uz to, veliki uspeh na planu bilateralne saradnje sa SAD-om predstavlja i to što su se prošle godine naši mirotvorci pridružili našim američkim kolegama u misiji koja se više od četrdeset godina odvija na Sinajskom poluostrvu. Sve je to veoma pozitivno ocenjeno. I mi smo u sklopu naših bilateralnih konsultacija u oblasti odbrane razgovarali o planovima za naredni period. Naša saradnja će biti intenzivirana: razmatrali smo zajedničke obuke pojedinih jedinica Vojske Srbije - prevashodno sa pripadnicima Nacionalne garde Ohaja. To je partnerstvo koje tradicionalno traje godinama i pozitivno je ocenjeno sa obe strane. Naravno pridržavajući se svih političkih okvira - jer je još na snazi odluka Vlade Srbije o moratorijumu na održavanje vojnih vežbi sa stranim partnerima. To, međutim, ne obuhvata druge zajedničke aktivnosti poput zajedničkih obuka i treninga.
Glas Amerike: Poslednjih meseci je u Srbiji vrlo aktuelna tema uvođenja obaveznog vojnog roka. Šta je uzrok tome, neuspešna profesionalizacija, odliv profesionalnih vojnika - pominje se brojka od 10.000 ljudi, ili zaoštravanje situacije sa Kosovom?
Starović: Ništa od toga što ste naveli. Ne bih se saglasio sa tvrdnjom da je proces profesionalizacije bio neuspešan. Bio je uspešan. Takođe, kada govorimo o tom odlivu - to bi moglo biti samo delimično tačno ako se prenebregne činjenica da je mnogo više ljudi stupilo u Vojsku Srbije, po različitim osnovama u odnosu na one koji su otišli. To su veoma egzaktni i transparentni podaci. Objavljujemo Belu knjigu odbrane. Treći potencijalni razlog koji ste naveli, takođe ne stoji. Ono što jeste razlog, i o tome je ministar Vučević (Miloš Vučević, ministar odbrane u tehničkom mandatu - prim.nov.) govorio, jeste potreba da se na neki način održi rezerva. Ukoliko svake godine broj ljudi koji predstavljaju deo rezervni sastav, govorimo o ljudima koji su nekada prošli kroz obavezno služenje vojnog roka, njih 60.000 izlazi iz rezervnog sastava zbog navršenih godina. A, sa druge strane, dobijete kroz dobrovoljno služenje oko 1.500 ljudi vidite da je to na duži rok to nešto što je apsolutno neodrživo. I Vojska Srbije u tom slučaju zaista ostaje bez rezerve što smatramo da predstavlja ozbiljan problem i izazov. I zbog toga su Generalštab i Ministarstvo odbrane pokrenuli inicijativu da se razmotri ukidanje suspenzije obaveznog služenja vojnog roka.
Glas Amerike: Zašto je potrebna rezerva?
Starović: Mislim da je, kada govorimo o izazovima i pretnjama, koje važe ne samo za Srbiju, već i naše uže i šire okruženje da je potrebno imati kapacitete da se odgovori na sav nivo izazova, rizika i pretnji. To je nešto što nije karakteristično samo za Srbiju. Moram da vam kažem, dakle: neke od najvećih i najznačajnijih evropskih država koje su u sličnom vremenskom okviru kada i mi suspendovale obavezno služenje vojnog roka - sada su, ili već vratile ili aktivno razmatraju takvu meru. Švedska je dugo bila primer uspešnog prelaska na profesionalnu vojsku - oni već nekoliko godina postepeno vraćaju obavezno služenje. To je nešto što se aktivno razmatra u Francuskoj - pa je čak bilo i predizborno obećanje predsednika Makrona.
Glas Amerike: Samo da vas pitam - šta je pretnja? Pomenuli ste pretnje?
Starović: Ne bih sada na taj način govorio o tim strateškim i doktrinarnim elementima. Naravno da svaka vojska sa nadležnim institucijama na dnevnom nivou razmatra izazove i pretnje koje postoje. Ali, moramo imati u vidu da se situacija u čitavom svetu drastično promenila. Dakle, mi pre dve godine nismo svedočili ratu - ovoj vrsti rata koja ponajviše podseća, iskoristio bih tu formulaciju, na Prvi svetski rat sa dodatkom bespilotnih letelica. Dakle, ponavljam situacija u svetu se bitno promenila i ne možemo da ignorišemo sve ono što se dešava u našem užem i širem susedstvu.
Glas Amerike: Šta se događa u susedstvu?
Starović: Vidite da je u našem susedstvu i Republika Hrvatska krenula u proces stavljanja van snage o suspenziji služenja obaveznog služenja vojnog roka - tako nešto se ozbiljno razmatra. Potrebno nam je da imamo sposobne snage Vojske Srbije i spremnu rezervu. Ono za šta smo se mi opredelili je koncept totalne odbrane što podrazumeva angažovanje ukupnih kapaciteta jednog društva ukoliko bude potrebe za tako nečim. Nadamo se da rata neće biti nikada ali, kako se to nekada govorilo, moramo biti spremni na sve.
Glas Amerike: Da li takav smer i orijentacija doprinosi pospešivanju mira i stabilnosti na Balkanu - ili može da doprinese raspirivanju novog bureta baruta… Pomenuli ste da zemlje u okruženju vraćaju obavezni vojni rok, takođe se i naoružavaju, kao i sama Srbija. Znamo da Kosovo kupuje rakete u Sjedinjenim Državama, Hrvatska helikoptere takođe od Amerikanaca, znamo da se Srbija naoružava i na jednoj i na drugoj strani. Ide li se tu ka stabilnosti i miru ili ka novom raspirivanju?
Starović: U toliko navrata smo potencirali da to što ulažemo dosta u modernizaciju Vojske Srbije ne predstavlja pretnju nikome. Da Vojska Srbije mora predstavljati i vršiti svoju osnovnu funkciju - a to je da bude faktor odvraćanja bilo koga ko bi mogao pomisliti da bi mogao…
Glas Amerike: Ko bi to mogao da bude?
Starović: Ne možemo da licitiramo na taj način. Vojska Srbije se, kao i svaka druga vojska, uvek sprema za sve moguće scenarije. Čak i za one koji su najmanje verovatni. Uvek analizira to kakvi su kapaciteti svih susednih zemalja za eventualnu agresiju prema nama. Meni nekada to bude…
Glas Amerike: Da li biste mogli jedan neverovatan scenario da mi prenesete…
Starović: Apsolutno. To mi nekada deluje malo smešno, kao nekome ko je civil. Kada se recimo analiziraju kapaciteti naših rumunskih suseda za potencijalnu agresiju na Republiku Srbiju. Nikada u istoriji sa Rumunima nismo ratovali i nemamo nijedno otvoreno političko pitanje. Ali, posao svake vojske i verujte mi da to radi svaka - je da analizira sve moguć, pa čak i one najneverovatnije scenarije.
Glas Amerike: Srbija je još jednom upozorena na moguće posledice zbog neusaglašavanja sa sankcijama protiv Rusije, ali i izjavama u vezi sa smrću Alekseja Navalnog. Poslednji pregovarački klaster je otvoren u decembru 2021. Predsednik Srbije je nedavno rekao da „Zapad želi da uvede marionetski režim koji bi priznao Kosovo, uveo sankcije Rusiji i prekinuo veze sa Republikom Srpskom“. Da li je to put koji vodi Srbiju u EU?
Starović: Znate kako, naše je nedvosmisleno politiko opredeljenje i jedan od prioriteta spoljne politike ulazak u EU. Mislim da je mnogo toga učinjeno u proteklih nekoliko godina kako bismo na tom putu napredovali. Ne zaboravite da su prva pregovaračka poglavlja, kada je suštinski počeo proces evropskih integracija, ne umanjujući sve ostale procese, da je to počelo u decembru 2015, kada je na čelu Vlade Srbije bio Aleksandar Vučić. Svesni smo da ima dosta tehničkog posla, ono je domaći zadatak za Srbiju, i ne bežimo od odgovornosti da se ti zadaci sprovedu. Isto tako, niko nije naivan da ne primeti da postoji ozbiljan politički problem sa druge strane koji se iskazuje kroz takozvani zamor proširenja, kroz činjenicu da postoji potreba za reformama sistema odlučivanja unutar same EU i da nažalost danas niko na pozicijama odlučivanja ili moći, ne samo u Briselu nego i u ključnim državama članicama, nije kadar da razgovara ni o potencijalnom datumu za članstvo. U takvim okolnostima ono što jeste moguće i što mi podržavamo, za razliku možda i od nekih naših suseda, je primena različitih modela koji bi doveli do ekonomske konvergencije, sve ono što možemo da činimo unapređujući odnose sa EU, otvarajući nove prilike za naše građane i biznise, što ne podrazumeva punopravno članstvo, ali bolje je imati vrapca u ruci nego goluba na grani.
Glas Amerike: Moram da Vas vratim - da li se partneru šalju poruke „marionetski režim, Kosovo, sankcije, Republika Srpska, prekid odnosa...
Starović: Mi smo jedan neveliki po brojnosti, ali svakako istorijski državotvoran i ponosan narod. I zato ljubomorno čuvamo svoju političku nezavisnost i ljubomorno čuvamo integritet. I naravno da niko ne može blagonaklono da gleda na pokušaje mešanja u unutrašnje stvari Srbije kojima, nažalost, svedočimo poslednjih godinu ili dve dana, kada govorimo o političkim, pa i izbornim procesima u Srbiji. I kada govorimo o tome - rekli ste da je Zapad jednako EU, to nije baš tako jednostavno, mi u EU imamo velikih prijatelja, onih koji podržavaju politiku Srbije, koji su prema nama pozitivno nastrojeni, naravno govorimo i u tih pet država koje ne priznaju Kosovo, govorimo o Mađarskoj sa kojom imamo najbolje odnose u istoriji i mnogima drugima.
Glas Amerike: Srbija želi da se pridruži EU, to podrazumeva da usaglasi spoljnu politiku sa EU… Vrlo često vlasti Srbije dobijaju naznake da sa tim procesom mora nešto da se učini, da mora da se usaglasi. Sa druge strane, međunarodna zajednica, posmatrači su konstatovali da je bilo izbornih nepravilnosti, to znamo, imamo izveštaj, ne mogu to sad da povežem sa uvođenjem marionetskog režima o kome je predsednik govorio. Ako su EU i Zapad partner, verujem da treba koračati iskreno u susret njemu…
Starović: Mislim da ste postavili bar dva pitanja, da pokušam da odgovorim na njih. Prvo, kada govorimo o usaglašavanju bezbednosne i spoljne politike, bio sam član pregovaračkog tima za vreme prethodne vlade i znam da je naša obaveza da postepeno usklađujemo spoljnu i bezbednosnu politiku do momenta punopravnog članstva. Mi smo imali objektivan problem tokom prethodnih godina kada je taj procenat padao i pao ispod 50 odsto, posle poslednjih informacija iz medija koje sam video, mi smo uspeli da to podignemo na preko 60 posto.
Glas Amerike: Koliko sam video, pre tri dana je iz Brisela stiglo upozorenje da Srbija treba da radi na tome da se usaglasi sa EU…
Starović: To su upozorenja koja redovno stižu. Samo ću dodati da integralni deo i važan deo zajedničke bezbednosne i spoljne politike EU je zajednička politika u oblasti odbrane i bezbednosti, i to je ono za šta smo mi nadležni u Ministarstvu odbrane. I nama je taj učinak, ono što smo postigli, apsolutno savršen, doprinosimo zajedničkoj bezbednosnoj politici EU čak i više nego barem polovina članica EU. Što se tiče zahteva koji stižu da se taj nivo usaglašavanja sa političkim deklaracijama, sa restriktivnim merama protiv Ruske Federacije, podigne, to nije ništa novo, to nam stiže svakoga dana pogotovo poslednje dve godine. Ali, formalno posmatrano, mora biti jasno da niko nije promenio sadržinu pregovaračkog okvira sa Srbijom u tom smislu, i dalje postoji obaveza gradualnog usklađivanja do punopravnog članstva, s tim da je predsednik Srbije više puta naglasio da smo mi spremni da to učinimo, da se stoprocentno usaglasimo kada budemo bili na godinu dana ili 6 meseci od punopravnog članstva. Niko danas ne može danas da nam da datum za punopravno članstvo, mislim da nije fer da se od nas zahteva da se u ovoj fazi procesa usaglasimo. Još jedan argument: pogledajte naše susede, Severna Makedonija stoprocentno usaglašena, Crna Gora isto, to je isto slučaj i sa Albanijom, pa da li su postale punopravne članice EU ili im je pomoglo u tom procesu? To su objektivne stvari, nije izraz moje volje ili želje, nego pristupa da objektivno sagledamo stvari.
Glas Amerike: Kako i zašto naoružanje i rakete iz Srbije završavaju u rukama ukrajinske vojske?
Starović: Mi smo zauzeli veoma jasan stav od početka ovog tragičnog sukoba započetog invazijom Rusije na Ukrajinu - da nećemo snabdevati našim naoružanjem i vojnom opremom direktno nijednu od strana. Međutim, imali ste priliku da čujete da je Srbija jedna od država, koja shodno svojim kapacitetima i veličini, predstavlja značajnog proizvođača i izvoznika naoružanja i vojne opreme, od toga živi preko 20.000 porodica u Srbiji, indirektno pomnožite sa dva ili tri. To je deo naše tradicije, dobro je za naš bruto društveno proizvod, za ekonomiju, postizanje razvojnih ciljeva i toga se nećemo odreći. Mi smo striktni u smislu da kada prodajemo naoružanje i vojnu opremu zahtevamo sertifikat krajnjeg korisnika, države gde izvozimo. Ali mi nemamo kapacitet, mehanizme, kako bismo do kraja dalje pratiti tok tog oružja ili municije, a nije neko veliko iznenađenje kada imate toliko potrošnju municije na ukrajinskom ratištu, da nešto od naših proizvoda tamo završi. Inače, mi smo ozbiljni i odgovorni. Imate jedan švajcarski institut koji izdaje studiju, koja se zove Barometar transparentnosti, analiziraju transparentnost svih država koje prodaju oružje i Srbija je iz godine u godinu među prvih pet ili šest na toj listi, daleko transparentnija od SAD, Rusije, Kine, Francuske kao najvećih proizvođača i izvoznika.
Glas Amerike: Da li se to tumači kao kompenzacija za neuvođenje sankcija Rusiji?
Starović: Ne mogu da govorim na taj način, to je nešto što ste Vi rekli, naš stav je takođe jasan i principijelan. Mi ne verujemo da bi ekonomske sankcije trebalo koristiti kao alat u sprovođenju spoljne politike, u konkretnom slučaju postoji još jedan argument koji aktivno komuniciramo sa našim sagovornicima - i ovde u Vašingtonu, a to je da za razliku od drugih država članica EU, pridruženje sankcijama bi nanelo nama mnogo više štete nego Rusiji, a sa druge strane, mi nemamo zaštitne mehanizme mere koje su državama EU na raspolaganju, nama nisu. Uzmite primer sa ekonomskim posledicama kovid krize, naši susedi u Hrvatskoj su kao članica za ekonomski oporavak dobili 22 milijarde evra, Srbija je u prvoj turi dobila 165 miliona, dobićemo još nešto kroz druge mehanizme pomoći, ali to nije ni izbliza isti par cipela. Nije realno očekivati od nas tu vrstu ekonomske žrtve koju bismo podneli, a da nemamo mehanizme EU.
Glas Amerike: Da li se pozicija Srbije toleriše u smislu sankcija zbog toga što rakete završavaju u Ukrajini?
Starović: Nisam siguran da se to može dovoditi u vezu na taj način, a da li se Srbiji nešto toleriše ili ne, nije sporno da smo pod velikim političkim pritiscima, ali ja ću vas da pitam da li Srbiji zavedene neke sankcije do sada, da li je Srbija pod nekim sankcijama EU ili SAD? Bogu hvala nije.
Glas Amerike: Šta vlasti Srbije znaju o tvrdnjama o predsedniku Vojnog sindikata Novici Antiću da je navodno ruski agent?
Starović: Pročitao sam taj članak na portalu Politika, ja u ovom trenutku ne mogu ni da potvrdim ni da demantujem. Članak sam pročitao, znam da se radi o uglednoj medijskoj kući koja verovatno ne bi bez ikakve osnove išla sa tom vrstom tvrdnje. Ali, stvari koje su meni bitne u celoj toj priči je da se na ovom primeru vidi jedna velika hipokrizija koja se prema Srbiji projektuje iz određenih političkih krugova u Briselu ili evropskim prestonicama, te se kao legitiman dragi sagovornik uzima bilo ko ko će reći nešto ružno protiv predsednika Srbije Aleksandra Vučića, ili u ovom slučaju ministra odbrane ili politike koju sprovodimo, pa makar taj neko bio, kako to Politiko kaže, neka vrsta agenta Rusije.
Glas Amerike: Da li ste sa kolegama u Beogradu proverili, razgovarali o tome?
Starović: Naravno da pomno pratimo, ali skrenuću pažnju na drugu stvar: da je Novica Antić priveden, ali to nije učinila vojna policija, nego od strane pripadnika kriminalističke policije MUP-a Srbije pod sumnjom za ozbiljne finansijske malverzacije, slučaj je u rukama Upravi kriminalističke policije (UKP).
Glas Amerike: Da li to privođenje ima bilo kakve veze sa navodima koji su pomenuti?
Starović: O svemu što znamo iz UKP, on i njegovi saradnicu su privedeni zbog sumnje na ozbiljne finansijske malverzacije.
Glas Amerike: Međunarodna vojna misija NATO-a saopštila je da je pronađeno pet zolja u selu Banjska, gde je počinjen napad oružane grupe čiji su pripadnici srpske nacionalnosti. Milan Radoičić je priznao odgovornost za to javno i pred sudom, i smatra da nije počinio krivično delo. Zašto slučaj nije zaključen u Beogradu kad je krivica priznata, a Radoičić nije procesuiran i kažnjen?
Starović: Što se tiče svih detalja tog procesa koji se vodi protiv Milana Radoičića je nadležno da se izjašnjava samo tužilaštvo. Naravno da postoje zahtevi sa adresa u međunarodnoj zajednici, uključujući i u Vašingtonu, da se ti procesi ubrzaju, ali moramo imati u vidu to da je nezgodno vršiti pritisak na tužilaštvo i sudstvo. Kada bih ja pozvao tužioca ili sudiju sa nekim zahtevom, mogao bih prvi da budem priveden i da krivično odgovaram.
Glas Amerike: Ali ovaj čovek je priznao, tako da je nejasno zašto se tu ništa ne dešava?
Starović: Jeste, i ono što se očekuje u kratkom roku je verujem objavljivanje optužnog predloga, o kojem se dalje nadležna sudska instanca izjašnjava. Mislim da je i predsednik bio jasan, da uvažavajući sve okolnosti o kojima možemo da razgovarano, ipak radi o krivičnom delu za koje se mora utvrditi odgovornost. Kako će tužilaštvo kvalifikovati to krivično delo, ostaje da se vidi. Ali, radi se o jednom tragičnom događaju gde su četiri života izgubljena, uključujući i pripadnika kosovske policije…
Glas Amerike: Tragičnom događaju ili napadu?
Starović: Tragičnom događaju, koji je uz gubitak četiri života, proizveo veoma teške posledice pre svega za srpski narod na Kosovu i Metohiji i potrebno je utvrditi činjenice i okolnosti u vezi sa tim. Ali ne treba zaboraviti i šire okolnosti u vezi sa tim, da su Srbi i pre, a pogotovo posle napada u Banjskoj - kako ste ga nazvali - bivali izloženi neverovatnim pritiscima, ono što se dešava na severu Kosova i Metohije…
Glas Amerike: Samo da vas pitam, da li je moguće da neko bez bilo kakve pomoći sistema i države sakupi i transportuje onoliki arsenal koji je zaplenjen u Banjskoj posle napada?
Starović: Ja bih to preformulisao na drugačiji način: prvo, ta pretpostavka koju često možemo da čujemo da je tog ili prethodnog dana nekakva kolona sa ne znam kakvim naoružanjem došla iz centralne Srbije do severa Kosova, nije informacija sa kojom mi raspolažemo…
Glas Amerike: Ali, de fakto arsenal postoji, videli smo ga…
Starović: Videli smo da postoji neko naoružanje, da postoji neka vojna oprema, municija, to ništa nije sporno. Mada bi se dalo raspravljati o tome da li je to sve zaplenjeno toga dana ili je kosovska policija prikazala sve što je uspela da zapleni u prethodnih 6 ili 12 meseci ili pet godina… Ne ulazeći u to, hoću da kažem da, kada se podvuče crta, uz sve ono što znamo do sada, kada govorimo o ljudima koji su poginuli, svi su oni rođeni i živeli na severu KiM, ljudi koji su uhapšeni i privedeni su takođe sa severa KiM, i ta teza da je neko sa područja centralne Srbije dirigovao, sprovodio ili šta već takvu vrstu akcije, ne stoji. Mi još nismo, kao ni porodice, dobili obdukcione nalaze poginulih Srba, postoji kredibilno svedočenje da je bar u jednom slučaju Srbin koji se predao i položio oružje bio likvidiran iz blizine manje od 1,5 metra. Bez obzira na to koje je krivično delo u pitanju, kada položite oružje i predate se, ne možete biti likvidirani.
Glas Amerike: Nemate saznanja o tome da je bilo podrške sistema, bilo kod dela države?
Starović: Mogu da kažem da takva saznanja nemamo. Ono što je vrlo simptomatično, i o tome smo na kraju krajeva izveštavali kada je to bilo aktuelno, to je da su određeni argumenti koji su dolazili i objavljivani na konferencijama za medije, da zaista ne piju vodu. Počevši od toga da nude neku vrstu dokaza da su to puške koje su proizvedene u centralnoj Srbiji, mi smo na to odgovorili tako što smo pokazali fotografije pripadnika Kosovske policije koji koriste iste te puške proizvedene u Republici Srbiji, što bi trebalo da predstavlja dokaz da mi snabdevamo Kosovsku policiju, da ih obučavamo ili šta već. Dakle, kada govorimo o tim navodnim dokazima ponuđenim sa prištinske strane, da oni ne predstavljaju u velikoj meri ono što je relevantno, i mi smo putem diplomatskih i vojno diplomatskih kanala komunicirali sa našim partnerima jedan obiman komentar, dakle sve ono što je ponuđeno od navodnih dokaza mi prokomentarisali i utvrdili da u najvećoj meri ne stoje.
Glas Amerike: Odluka Centralne banke Kosova (CBK) da evro postane jedina zakonita valuta izazvala je mnogo problema srpskoj zajednici, o čemu gotovo svakoga dana slušamo. Zašto u svrhu rešavanja tog problema vlasti Srbije nisu prihvatile dijalog sa kosovskom Centralnom bankom, koju je ta institucija ponudila?
Starović: Ima više razloga. Prvo, kako bi došli do direktnih razgovora Narodne banke Srbije i takozvane CBK, to je nešto što bi predstavljalo implicitno priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije, i to se ne može i neće se desiti….Ovakva pitanja se moraju rešavati u sklopu Briselskog procesa, EU je dobila mandat GS UN da se bavi svim problemima koji se tiču normalizacije, i sami evropski medijatori su jasno naglasili da je to nešto što se rešava u Briselu. Poslednja runda koja je održana sa ciljem rešavanja ovog gorućeg, humanitarnog problema, je održana tako što je prištinska strana poslala predstavnike takozvane CBK, ali je njihov glavni pregovarač Besim Bisljimi odbio da se pojavi. Mi smo poslali i tehničku, i ekspertsku, ali i političku misiju…
Glas Amerike: Da li vaš odgovor implicira da je Beogradu važnija teritorija nego ljudi?
Starović: Nama su itekako važni ljudi, sve što činimo je dakle da pronalazimo rešenja kako bi se sprečila humanitarna katastrofa koja se sprema. Jer sada već praktično mesec dana ljudi ne mogu da podignu svoje prinadležnosti - penzije, plate, socijalnu pomoć. Apelujemo na naše međunarodne partnere da reaguju po sistemu hitnosti - ad hok merama, kako bi se novac transportovao na isti način kao i prethodnih dvadeset i pet godina. Britanska kompanija, koja je licencirana u Prištini, obavlja taj posao. Ukoliko nema nikoga drugog da to obezbedi, ono što sam govorio prethodnih dana - jeste da verujem da bi KFOR mogao, barem privremeno, da preuzme odgovornost za transport novca kako bi se snadbela Banka Poštanska štedionica.
Glas Amerike: Kako se tumače predlozi da kosovski Srbi otvore račune u kosovskim bankama i da tamo primaju dinare, da tamo dolaze evri koji bi onda bili prebacivani u dinare - ili obrnuto i kako se tumače predlozi o deset mera kosovskih vlasti?
Starović: Imamo mnogo šumova na vezama i to je najblaži izraz koji mogu da upotrebim. Neko bi to prokomentarisao kao direktne laži koje dolaze iz Prištine. Počevši od navodima kako su suspendovali primenu mere, što nije tačno, jer već mesec dana kombi sa gotovinom ne može da snadbe filijale Banke Poštanske Štedionice. Kada je reč o predlozima, oni su u najmanju ruku, neozbiljni i ne bi rešili apsolutno ništa. Jer, ovo pitanje nije samo po sebi monetarno - već u toj dimenziji je to vrlo problematično. Ali, imamo još izraženiju dimenziju koja podrazumeva da čak i kada bi se na monetarnom nivou nešto rešilo. Kada bi Srbi, kao što ste pomenuli, otvorili račune u evrima - ko bi im i na koji način uplaćivao novac na te račune? Ako su zaposleni u osnovnoj školi ili vrtiću koje prištinska vlada ne priznaje i neće ih registrovati i dozvoliti da otvore račune. Da ne govorimo o opštinskim administracijama koje su izmeštene. Mislim da primenom takvih, najblaže rečeno, polovičnih rešenja - ništa ne bi bilo postignuto. I da bismo i dalje bili suočeni sa humanitarnom katastrofom. Zato tvrdim da su nam potrebna hitna ad hok rešenja i hitan rad na održivom političkom rešenju. Zna se koji je put. To je formiranje Zajednice srpskih opština - ako hoćete od samog Ahtisarijevog plana koji je inkorporiran u celosti u takozvani Ustav Kosova - priznato je pravo Republike Srbije da finansira određene funkcije za pripadnike srpske zajednice na području Kosova i Metohije. Od Briselskog sporazuma pa do Ohridskog okvira, koji je sad aktuelan, svuda se spominje potreba za formiranjem Zajednice srpskih opština koja bi bila jedan adekvatan kišobran u institucionalnom smislu pod koji bi se stavile škole, bolnice, domovi zdravlja i Centri za socijalni rad koji bi radili na jedan opšte prihvatljiv način: Beograda, Prištine i međunarodne zajednice. Ovaj udar, odluka Centralne banke Kosova preti da rasturi ceo taj sistem ustanova koje su bitne za svakodnevni život da one nikada ne budu oživljene kroz formiranje Zajednice srpskih opština.
Glas Amerike: Gabrijel Eskobar je u nedavnom intervjuu Glasu Amerike rekao da problem ne predstavlja uvedena mera, o kojoj se ranije već razgovaralo, već način na koji je primenjena. Zašto Beograd, ako je od ranije znao da će evro biti uveden kao jedina valuta na Kosovu, nije proaktivnije ili konstruktivnije delovao kako bi pomogao pripadnicima srpske zajednice ili ih makar obavestio?
Starović: Premisa je pogrešna. Verujte mi da dobro poznajem način na koji funkcioniše briselski dijalog. Time sam se bavio radeći u Kancelariji za Kosovo i Metohiju i Ministarstvu spoljnih poslova. Princip po kom briselski dijalog funkcioniše i kako ga gospodin Miroslav Lajčak vodi podrazumeva da se na sastancima razgovara samo o temama o kojima se unapred saglase dve strane. Ponavljam da nikada do sada tema o kojoj bi se saglasile obe strane nisu bila takozvana monetarna pitanja. Bio je čitav niz pitanja, poput imovine koje smatramo značajnim, prištinska strana je odbijala da daje svoju saglasnost. Ovo apsolutno nijednom nije bila tema sastanaka održavanih u Briselu. Očigledno je da se prištinska strana u potpunosti prepustila putu primene jednostranih mera ignorišući proces dijaloga i njegovog postojanja.
