Državni sekretar SAD Majk Pompeo je prvi američki zvaničnik koji je saopštio da Vašington više ne smatra Hongkong autonomnim od Kine, s obzirom da je kinesko zakonodavno telo usvojilo novi zakon, po kojem Peking može da otvori bezbednosnu ispostavu u Hongkongu, a zatim da goni prestupnike kao, na primer, anti-kineske demonstrante, koji su proglašeni teroristima, ili čak one koji bojkotuju kinesku himnu.
Pompeo se pozvao na američki zakon o Hongkongu, koji nalaže Stejt departmentu da prenese takvu eventualnu procenu Kongresu. Kapitol hil sa svoje strane mogao bi da zavede finansijske sankcije Kini zbog narušavanja međunarodnog statusa Hongkonga kao nezavisne teritorije.
Ne propustite: Pompeo: Hong Kong "više nije autonoman od Kine"U Vašingtonu se već duže vreme nagađa da je početak Hladnog rata između SAD i Kine gotovo neizbežan.
Svega desetak dana pre najnovije vesti o Hongkongu, oglasio se Džed Babin, zamenik podsekretara za odbranu u administraciji Džordža Buša mlađeg, sa sledećom opomenom:
"Mada niko u našoj vladi ne koristi hladnoratovsku terminologiju u odnosu na Peking, već godinama klizimo prema istorijski drugom po redu Hladnom ratu, ovog puta sa Kinom. Za razliku od Sovjetskog Saveza, Kina je izuzetno duboko umrežena u našu ekonomiju i istovremeno dovoljno agresivna da naša strana teško izlazi na kraj sa pretnjom koju ona predstavlja."
“Jedna od karakteristika prvog Hladnog rata bila je ideološka borba protiv sovjetskog komunizma", nastavlja Babin, "druga je bila bojazan od nuklearnog rata. Obe pretnje su prisutne u Hladnom ratu koji nastupa, a koji američki lideri izgleda ignorišu."
U američkoj javnosti se ovih dana oglašavaju i sve brojniji glasovi vodećih spoljnopolitičkih eksperata za Kina, koja je sve do izbijanja pandemije sve brže gradila profil supersile koja bi mogla da ugrozi primat Sjedinjenih Država.
Dok jedni pozivaju na umerenost u reagovanju na rastuće aspiracije Kine da postane supersila, drugi upozoravaju na autoritarnost i brutalnost kineskog komunističkog sistema pod predsednikom, Ši Đinpingom.
Ne propustite: Frensis Fukujama: Politika identiteta podriva demokratijuMeđu njima je i Frensis Fukujama, koji za predsednika Ši Đinpinga i njegovu vladavinu kaže da je sličnija Mao Zedongovoj nego onoj reformiste Deng Sjaopinga, koji je uticao na kinesku politiku od 1978. do 1992. Prema Fukujami:
"Taj period vladavine i uticaja Deng Sjaopinga gotovo izaziva nostalgiju, jer su Kinezi pod njim prvi put nakon Crvene revolucije ostvarili određeni stepen ličnih sloboda - slobodu trgovine, slobodu kretanja, islobodu mišljenja i mogućnost putovanja u inostranstvo. Kineski intelektualci mogli su da ponovo istražuju istoriju svoje drevne zemlje i da otkrivaju štetu nanetu tradicionalnim vrednostima od strane uvezenog virusa komunizma."
Međutim, sa imenovanjem Ši Đinpinga, za generalnog sekretara KP Kine na 18. partijskom kongresu, 2012. počeo je i proces oživljavanja starog maoističkog modela. Nacionalni Kongres KP Kine uvrstio je "Istorijsku misao predsednika Ši Đinpinga o "Socijalizmu sa kineskim karakteristikama" u statut partije i time ga izjednačio sa Mao Zedongom.
Ne propustite: Dejvid Lempton: Sve napetiji odnosi SAD i Kine guraju svet u rasulo?
Dejvid Lempton, takođe jedan od vodećih američkih eksperata za Kinu kaže:
"Ironijom istorijskog slučaja, Ši Đinping, koji predstavlja pravu žrtvu Maove kulturne revolucije, preuzeo je istu lenijnističku propagandu i primenjuje ista gruba sredstva policijske prinude od strane države, koju su članovi njegove porodice trpeli pod Mao Zedongom.
Da ironija bude još veća, nastavlja Lempton, ne samo što je Ši Đinpingov otac kao disidentski visoki funkcioner KP Kine, bio proganjan od strane Maoa, nego je uz pomoć Deng Sjaopinga rehabilitovan i postao njegov bliski saveznik u sprovođenju reformi, nakon Maove smrti.
Ši danas predvodi politiku napuštanja većine reformi sprovođenih od strane njegovog sopstvenog oca, smatra Lempton.
Fukujama se slaže:
"Za razliku od ostalih pripadnika partijske elite za koje je Kulturna revolucija Mao Zedonga bila mučan i traumatičan period, Ši Đinping se tih vremena seća sa nostalgijom. U međuvremenu, učinio je sve što je u njegovoj moći da obnovi maoističko nasleđe."
Partija je ponovo ušla u sve pore kineskog života. Marksizam-lenjinizam pod oznakom „Ši Đinpingove misli“ nalazi se u Ustavu i u školskom gradivu; a policijska represija dostigla je nepojamne razmere, nastavlja Fukujama dodaje:
Ne propustite: Fukujama za Glas Amerike: "Čak je i Rusija liberalna u mnogim stvarima""Danas, više od milion Ujgura nalaze se u kampovima za 're-edukaciju' kao deo enormnih nastojanja za njihovo reprogramiranje i eliminisanje Islama iz njihove svesti. Ponovo se pevaju i pesme nekadašnje Crvene garde."
Međutim, Fukujama ističe i bitnu razliku između Maoa i Ši Đinpinga, koja se odnosi na spoljnu politiku:
"Ši nastoji da prestroji centar svetske ekonomije ka Evroaziji putem kineske Inicijative ‘Pojasa i puta’. Kina po prvi put ispoljava i ekspanzionističke teritorijalne ambicije, izgradnjom veštačkih militarizovanih ostrva na strateškim mestima u Južnom kineskom moru."
Za razliku od perioda pre dolaska Ši Đinping-a na vlast, Peking sve više reklamira i „kineski model države,“ kao uspešniju matricu za druge zemlje.
Lempton objašnjava da su posle pada Sovjetskog Saveza, obojenih revolucija i kasnijih nemira u kineskoj pokrajini Šinđijang, kao i u Hong Kongu, spoljnopolitički ciljevi Ši Đinpinga postali kristalno jasni:
"Jedna od njegovih prvih inicijativa nakon što je stupio na vlast 2012-2013 je bio poziv za uspostavljanje 'nove osnove za odnose između supersila’, u osnovi podrazumevajući izjednačavanje Kine sa SAD."
Međutim, kako je Kina ispoljavala sve veće samopouzdanje toliko je više nailazila na otpor u Vašingtonu.
"Ključan faktor stabilnosti međunarodnog sistema zavisiće od stepena uspešnosti regulisanja rastućeg razdora između dve zemlje," kaže Lempton.
Njegov savet: dve države bi trebalo da nađu način da jedna drugoj obezbede neophodan strateški manevarski prostor.