"Kosovo i Srbija u 2024. najverovatnije neće postići celoviti sporazum o normalizaciji odnosa. Ono čemu se treba nadati je ostvarivanje nekoliko koraka koji će voditi ka tome", smatra kosovski publicista Veton Suroi.
U razgovoru za Glas Amerike Suroi ocenjuje da će se u tekućoj godini raditi na nastojanjima koja bi trebalo da doprinesu punoj normalizaciji odnosa dve strane - o čemu Kosovo i Srbija pregovaraju više od decenije.
"Počelo je sa tablicama – to su mali koraci koji se nalaze na listi problema. Ali, mislim da se moramo usredsrediti na to da Kosovo i Srbija imaju istu interpretaciju sporazuma koje su podržali. To znači da se ne može ići dalje – ako obe strane ne donesu odluku da sporazum vredi u celini. I da predstavlja okvir za rešavanje svih problema u vezi sa normalizacijom", kaže Suroi, svojevremno pokretač jednog od najznačajnijih prištinskih listova „Koha ditore“ i nezavisne televizije KTV.
Bio je i učesnik pregovora u Rambujeu 1999. godine između kosovskih Albanaca i vlasti tadašnje Savezne Republike Jugoslavije.
Glas Amerike: Okvir, između ostalog, podrazumeva članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama – što obuhvata i Ujedinjene nacije. Dok, sa druge strane, predsednik Srbije tvrdi da je saglasan sa sporazumom, neće da ga potpiše – i ponavlja su kosovska nezavisnost i članstvo u Ujedinjenim nacijama neprihvatljivi. Potire li to tu celu priču?
Suroi: Naravno, potrebno je sporazum prihvatiti u celini i sa svim tim elementima. Izgleda da ta debata o Ujedinjenim nacijama nalikuje onim u seoskim kafanama – u kojim se “rešavaju” svetski problemi. Čak i kad bi Srbija potpisala da želi prijem Kosova u Ujedinjene nacije – to se ne može uraditi bez odobrenja Rusije i Kine. Rusija ima svoje interese u vezi sa tim može li Kosovo da bude članica – ili ne. Nezavisno od toga kakav stav ima Srbija o tome. Ono o čemu se Kosovo i Srbija moraju dogovoriti jeste da se prihvataju ti principi. Princip je taj da će Kosovo jednog dana biti u Ujedinjenim nacijama. I, ako se to skine sa dnevnog reda – onda se pažnja usredsređuje na realnost. Jer, Ujedinjene nacije nisu realnost – ove godine i još neko vreme.
Glas Amerike: Da li, prema vašem mišljenju dvojica lidera koji učestvuju u razgovorima imaju kapacitet i političku volju da to ostvare?
Suroi: Mislim da imaju kapacitet, pitanje volje se mora testirati ove godine.
Ne propustite: Kurti i Vučić sve sporiji na putu ka "brzom" dogovoruGlas Amerike: Kad kažete testirati, šta to tačno znači?
Suroi: Ukoliko obojica lidera imaju kapaciteta – a imaju za implementaciju onoga što su dogovorili - testiranje je da li će ići korak napred. Ili korak nazad. To će ova godina demonstrirati.
Glas Amerike: Od čega mislite da to zavisi?
Suroi: Mnogo je faktora: unutrašnjih i spoljnih. Mislim da bi najbolje bilo kada bi na Kosovu i u Srbiji razmišljali da bi u njihovom interesu bilo da, nezavisno ili možda zavisno, od događaja u svetu – ubrzaju proces normalizacije. Jer će krajem godine stvari možda izgledati još teže, nego što to izgleda danas. Svet ne ide ka boljem… I ako ne ide ka boljem, Kosovo i Srbija ne treba da čekaju da će doći neki bolji trenutak. Možda će biti gorih trenutaka za normalizaciju.
Glas Amerike: Međunarodna zajednica od dve strane očekuje što skoriju normalizaciju. Koliko oružani napad u Banjskoj otežava tako nešto?
Suroi: Mislim da je oružani napad u Banjskoj demonstrirao kraj jedne politike i jednog načina razmišljanja. Međunarodnoj zajednici je pokazao da se stvari neće rešavati same od sebe. Da ukoliko Evropska unija daje IPA fondove i Srbiju uvuče u nekakve pregovore, a Kosovo oko stabilizacije i asocijacije – da će to samo po sebi promeniti odnose. Kosovo i Srbija žive u nezavršenom konfliktu – koji se mora završiti uspostavljanjem dobrih odnosa, mira i projekcije zajedničke budućnosti. Te se stvari moraju rešiti jednim dogovorom. Čak kada bi lideri potpisali danas sve najbolje projekcije – društva su toliko dugo živela u nezavršenom konfliktu da će biti potrebno nekoliko godina građenja kulture mira i suživota.
Glas Amerike: Kako može da se postigne normalizacija u okolnostima koje ste pominjali, kojima se pridodaje i nedavni oružani napad u kom je bilo ljudskih žrtava sa obe strane?
Suroi: Treba obrnuti perspektivu. Ukoliko se ne dođe do preokreta – takvi incidenti će biti legitimizacija jednog nenormalnog stanja u kom će paramilitarne grupe određivati ritam politike. Nemojte zaboraviti da paramilitarne grupe, koje iz jedne zemlje idu u drugu, ne škode samo onoj zemlji u koju idu – nego se vraćaju i postaju embrion jednog nedemokratskog društva. I to je Srbija najviše videla u ratovima devedesetih.
Your browser doesn’t support HTML5
Odjeci napada u Banjskoj
Glas Amerike: Očekujete li da bi u 2024. mogla da bude osnovana Zajednica opština sa srpskom većinom i po čijim merilima – Evropske unije ili kosovskog premijera Aljbina Kurtija koji, kako se može čuti, piše statut – iako mu je poručeno da Kosovo u tome kasni deset godina?
Suroi: Statut je Evropska unija već predala Kosovu i Srbiji. Tu se mora napraviti jedna ozbiljna analiza na Kosovu. Ona ne bi trebalo da ima samo taj aspekt legalnosti – već i politički. Ima i još jednu dimenziju – a to je da je nacrt statuta povezan sa pregovorima. Biće potrebno da bude inkorporiran u dinamiku pregovora ove godine. Što se brže bude išlo u razrešenju svih ovih tačaka u osnovnom dogovoru koji je podržan u Ohridu – brže će se ići i ka pitanju statuta. Mislim da je bitno za oba društva da razmišljaju da li su statut i zajednica taj način koji će napraviti nove odnose između nevećinske i većinske zajednice.
Glas Amerike: Ali, ovo je već situacija u kojoj nešto mora da se dogodi. O čemu dolaze impulsi sa Zapada, kako od posrednika EU, tako i Sjedinjenih Država koje podržavaju pregovore. Pritom je Kosovo pod nekim vidom restrikcija, ne sankcija, već restriktivnih mera. Dakle, to je sad situacija koja je realna… Šta odatle može da proistekne?
Ne propustite: Debata: Šta je sledeće na putu normalizacije odnosa Kosova i Srbije posle priznavanja kosovskih tablica?Suroi: Koraci su tu, oni su u domenu zakonitosti, politike i pregovaračkog okvira.
Glas Amerike: Da li je 2024. godina trenutak kada se to pitanje stavlja ad akta?
Suroi: Videćemo kako će se to tretirati. Moramo imati izbore u severnim opštinama. I to, po prvi put, demokratske izbore.
Glas Amerike: Izražavate nadu da će biti demokratski ili očekujete da će biti defakto demokratski?
Suroi: Mislim da bi trebalo da budu demokratski. Ljudi treba da budu sigurni. Treba osnovati jedan fond demokratizacije koji će ljudima u četiri opštine garantovati mogućnost reprezentacije njihovih stavova u medijima. Da prvi put, bez straha, i inhibicija mogu da izađu da glasaju za najbolju opciju.
Glas Amerike: To kažete, iako se prisećate kako su takvi izbori ranije organizovani, ali i nesumnjivog uticaja Beograda na čitavu tu priču?
Suroi: Postoji nekoliko uticaja Beograda. Jedan je da penzije ili plate zavise od Beograda i to je način na koji ljudi ponekada razmišljaju kada glasaju. Ne brine me taj deo uticaja. Brine me drugi deo povezan sa kriminalnim grupama i tajnim službama… Kada bi ljudi videli da nema tog uticaja došli bi u situaciju da iskažu svoju političku volju.
Ne propustite: Koji je put za izlazak iz krize na severu?Glas Amerike: Kako to ostvariti?
Suroi: Mislim da to nije toliko veliki problem. Mislim da kod građana ima volje na severu. Ima, naravno, još uvek brige o tome kako će se to razvijati – jer puškaranje u Banjskoj ne uliva nadu ljudima. Pogotovo što to sve već traje toliko godina. Mislim da se mora napraviti taj preokret. I to tako što će kosovske institucije, EULEKS, KFOR, kao i međunarodne organizacije koje pomažu oko izbora pomoći da ljudi slobodno i fer glasaju.
Glas Amerike: Da li je vizna liberalizacija za Kosovo signal bolje budućnosti za zemlju ili region – ili se ulazi u još jednu godinu neizvesnosti i trvenja na Balkanu?
Suroi: Sa jedne strane je dobar signal – jer se Kosovo postavlja u istu ravan sa svim drugima. Problem celog regiona nije bila mogućnost ili nemogućnost odlaska u druge zemlje slobodnije. Već je sada naš problem odliv stanovnika iz celog regiona. Depopulacija Zapadnog Balkana je jedan trend koji sva društva imaju. Vizna liberalizacija će ljudima pomoći da slobodnije odu i vide kako se živi i radi u inostranstvu. Ali, moramo sada projektovati budućnost u kojoj će ti ljudi morati nekako da se vrate.
Glas Amerike: Da li mislite da će postojati mogućnosti i volja da se vrate, ili ta priča ne može da ima dobar kraj?
Suroi: To je najveće pitanje svih društava. Da li društva Zapadnog Balkana stvaraju perspektivu ili projektuju budućnost u kojoj je sasvim sigurno da, ako si mlad i hoćeš nešto da uradiš, to moraš da uradiš van svog mesta. Uz to je, zapravo, vezana činjenica slobode od straha. Zapadni Balkan se još nije oslobodio straha od konflikata i tome mora doći kraj.