Zvuk dečjih koraka odjekuje školskim hodnikom u gradu Hersonu na jugu Ukrajine dok se đaci okupljaju da se ukrcaju u autobus sa oznakom "Evakuacija".
Nadija Kondratkova staji okružena koferima očiju ispunjenih suzama, dok joj drhte tamno crvene usne. Ovo je prvi put da se rastaje od ćerki.
"Moraju da se odmore daleko od eksplozija i sirena", rekla je Nadija, objašnjavajući svoju odluku da ih isprati.
"Iscrpljene su", rekla je ona za AFP. "Ne mogu više da spavaju i vrište noću".
Grad trpi svakodnevne napade otkako su ga ukrajinske snage ponovo zauzele prošlog novembra, nakon osam meseci pod ruskom okupacijom.
Leži na zapadnoj obali reke Dnjepar pod kontrolom Ukrajine, na de fakto liniji fronta između dve zaraćene strane.
Ali kako ukrajinske trupe pokreću napade istočno od reke, a ruski udari se intenziviraju, roditelji se sada suočavaju sa zastrašujućim izborom: suočiti se sa bombama kao porodica ili odvesti barem svoju decu na sigurno.
Usred rastuće opasnosti, lokalni zvaničnici su uspostavili program za privremenu evakuaciju dece u kamp za odmor, smešten u idiličnim planinama zapadne Ukrajine.
"Naš zadatak je da odvedemo decu na bezbedno mesto na nekoliko meseci", rekao je hersonski zvaničnik Anton Jefanov, stojeći pored autobusa koji se spremao da evakuiše 65 dece. Više od 280 ih je već odvedeno na bezbedno.
"Osećali smo da postaje sve opasnije jer ima sve više granatiranja", rekao je on.
Deca se ukupljaju u školi pred evakuaciju u zapadnu Ukrajinu, iz južnog grada Hersona, 30. oktobra 2023, tokom ruske invazije na Ukrajinu.
U daljini se čuju eksplozije, dok porodice evakuisanih razgovaraju, smejući se i plačući.
"Ne znam kada ću ih ponovo videti", rekla je Kondratkova.
"Bojim se da budem u Hersonu, ali sam navikao na to. Preživeo sam okupaciju".
"Zaboravi rat"
Ukrajina je saopštila da je više od 500 dece ubijeno od ruske invazije u februaru prošle godine, što je sumorna prekretnica u sukobu koji traje više od 20 meseci.
Ipak, nisu sve porodice u Hersonu spremne da se razdvoje, uprkos pozivima na evakuaciju.
Volodimir i Marina Pšelnik, oboje u svojim 40-im, rekli su da više vole da svoju decu drže sa sobom, "čak i ako je opasno".
Njihova 11-godišnja ćerka Darija trči okolo obučena kao veštica za Noć veštica ispred njihove tezge sa cvećem na centralnoj gradskoj pijaci, dok je Volodimir nanosi crvenu šminku oko očiju njene šestogodišnje sestre Ane.
"Ja sam smrt, krijem se u senci", uzvikuje Darija umotana u crni ogrtač.
Ne propustite: Majka i ćerka koje su ostale bez nogu u ruskom napadu vratile se u Lavov posle rehabilitacije u SAD"Mi slavimo Noć veštica da zaboravimo rat", rekao je Volodimir smešeći se. "Nedostaju im prijatelji. Mnogi su otišli u inostranstvo i druge gradove".
Devojke, ogrnute čaršavom sa oslikanom paučinom i slepim miševima, trče uokolo i naleću na starije komšije u kupovini.
"Teško je biti roditelj u ovom trenutku. Teško je detetu objasniti šta se dešava, a da ga ne traumatizujemo. Poručujemo im da budu oprezniji, da slušaju sirene".
On i njegova supruga pokušavaju da odvedu svoju decu na igrališta "pre sirena", rekao je, "da ne zaborave da postoji toplina, veselje, sreća, a ne samo tragedija i smrt".
"Tragedija"
Deca su retka pojava u Hersonu. Može se videti nekoliko letećih zmajeva u igraonicama zaštićenim vrećama peska, a jedna od retkih opcija je izlazak sa roditeljima kada padne mrak - kada ima manje vazdušnih napada.
Genadij Grickov (43) odlučio je da pobegne iz svog predgrađa Hersona prošlog meseca, nakon što je projektil pogodio kuću njegove sestre, ubivši njenog šestogodišnjeg sina i ranivši njenog 13-godišnjeg sina.
Sada živi na mestu nekadašnjeg internata u Nikolajevu, nekih 70 kilometara severozapadno.
"Bila je to tragedija. Kada smo pobegli, samo smo uzeli moja dokumenta i dečiju odeću, to je sve", rekao je on sedeći na improvizovanom krevetu.
Miris dinstanog kupusa iz menze prožima hodnike zgrade, sada privremenog prihvatnog mesta za raseljena lica.
On deli učionicu preuređenu u spavaću sobu sa petoro dece, uključujući sina sa invaliditetom, i njegovu 62-godišnju majku, Ljubovu.
Sedeći blizu sina, pokazuje sliku mrtvog unuka na svom telefonu.
"Trebalo je da slavimo rođendan mog sina tog dana. Moj unuk mi je rekao da želi da ide u školu, da želi da nauči da piše. Nije stigao da ode", rekla je u suzama.
Uprkos svemu tome, ona se nada da će se jednog dana vratiti kući.
"Moj dom je moj dom", rekla je brišući suze.